„Diskutuj sa njim, pocni da se protivis“, rece Sergej. „Inace nece moci da uziva u svojoj hipotezi.“
„Sve govori u prilog mojoj hipotezi“, nastavi Mati. „One, pijavice, zive u podzemnim gradovima. Napadaju uvek sa desne strane, jer im je takav tabu. I… hm, hm… uvek odnose sa sobom svoje ranjenike…“
„Felikse“, rece Sergej, „molim te, sravni ga sa zemljom, zajedno s tom njegovom hipotezom.“
Feliks rece:
„Takva hipoteza je vec postojala.“ Mati zaprepasceno podize obrve. „Davno. Pre nego sto je bila ubijena prva pijavica. Sad se postavljaju mnogo interesantnije hipoteze.“
„No?“ upita Penjkov.
„Dosad jos niko nije objasnio zasto pijavice napadaju ljude. Nije iskljucena mogucnost da je to njihova stara navika. Postavlja se pitanje: da na Marsu mozda ipak ne postoji rasa dvonogih uspravnih bica?“
„Postoji“, rece Sergej. „Vec punih trideset godina.“
Feliks se osmehnu.
„Mozemo da se nadamo da ce nas pijavice odvesti do te rase.“
Izvesno vreme su svi cutali. Mati je sa zaviscu posmatrao Feliksa. On je uvek zavideo ljudima pred kojima su stajali takvi zadaci. Pratiti i pronalaziti letece pijavice — to je odista interesantan posao, a ako se uz to postavlja i ovakav zadatak…
…Mati je u mislima pretresao sve interesantne zadatke koje je morao da resava tokom poslednjih pet godina. Najinteresantnije od svega je bilo konstruisanje diskretnog tragaca-lovca na hemostazerima. Patrolna kamera se pretvarala u ogromno znatizeljno oko, koje je pratilo pojavu i kretanje ‘stranih’ svetlosnih tacaka na nocnom nebu. Serjoza je jurio po nocnim dinama, paleci s vremena na vreme baterijsku lampicu, a kamera je besumno pratila svaki njegov pokret… Pa sta, pomisli Mati, i to je takode bilo interesantno.
Sergej najednom ljutito rece:
„Mi odista nista, nista ne znamo!“ Penjkov prestade da srce kafu i pogleda ga.
„I kako u stvari i ne zelimo nista da saznamo! Dan za danom, dekadu za dekadom, mi lutamo, zagnjureni do usiju, u razne svakodnevne probleme… Zagnjurili smo se preko glave u elektroniku, kvarimo sumatore, popravljamo sumatore, crtamo grafikone, pisemo clancice, izvestajcice. Odvratno!“ Uhvati se za obraze i snazno protrlja lice. „Odmah iza ograde, na hiljade kilometara pruzio se potpuno nepoznat, tud svet. Kako bih samo zeleo da pljunem na sve i odem kud me oci vode kroz pustinju, da potrazim pravi posao… Sramota, momci. To je smesno i sramno: sedeti na Marsu i dvadeset i cetiri casa dnevno nista ne videti, osim blink-registrograma i turobne fizionomije Penjkova…“
Penjkov meko rece:
„A ti pljuni, Serjoza. I idi kud te oci vode. Zatrazi da te prebace graditeljima. Ili, recimo, Feliksu.“ Okrete se prema Feliksu. „Da li cete ga uzeti?“
Feliks sleze ramenima.
„Ma ne, Penjkove, stari prijatelju, to nece pomoci.“
Sergej, stegavsi usne, zavrte svetlom glavom. „Treba nesto umeti. A sta ja umem?
Da popravljam blinke… Brojim do dva i integriram na maloj masini. Kraulerom umem da upravljam, ali i to ne profesionaino… Sta jos umem?“
„Umes da kukas profesionalno“, rece Mati. Zbog Serjoze, i sam se pred Feliksom osecao nezgodno.
„Ja ne kukam. Ja sam besan! Kako smo samo samozadovoljni i ograniceni! I odakle to najednom? Zasto se smatra da je vaznije pronaci mesto za opservatoriju nego preci planetom po meridijanu, od jednog pola do drugog? Zasto je vaznije traziti naftu nego otkrivati tajne? Sta, zar nafte nemamo dovoljno?“
„A ti, nemas dovoljno tajni?“ upita Mati. „Sedi, onda, i resi ograniceni te-zadatak…“
„Ali ja necu da ga resavam! Dojadilo mi je da ga resavam, moj dragi Mati!
Dojadilo! Ja sam zdrav, jak momak, ja eksere mogu da savijam prstima… Zasto ja moram da sedim nad tim prokletim papiricima?“
Zacutao je. Cutanje je bilo tesko i Mati pomisli da ne bi bilo lose da promeni temu, ali — nije znao kako to da ucini.
Natasa rece:
„Ja se sa Serjozom uopste ne slazem, ali to je tacno — mi smo se zaglibili u svakodnevnicu. I ponekad je coveku tako krivo… No, neka to ne budemo mi, ali neka se neko odista pocne da bavi Marsom, kao novom Zemljom. Jer, Mars ipak nije ostrvo, pa cak ni kontinent, terra incognita, to je planeta! A mi trideset godina sedimo tu tiho i plasljivo, scucureni uz vodu i raketodrome. I smesno je koliko nas je malo ovde. To je odista steta. Sedi tamo neko u upravi, neki pobeleli starac sa borbenom prosloscu i mrmlja: ‘Rano je jos, rano’.“
Kad je cuo rec ‘rano’, Penjkov se trgao i pogledao na sat.
„Oh, majcice moja rodena“, promrmlja ustajuci od stola. „Ja sam vec dve zvezde propustio sedeci sa vama ovde.“ U tom trenutku pogledao je Natasu, otvorio usta i brzo opet seo. Imao je takav izraz lica da su se svi, pa cak i Sergej, poceli da smeju.
Mati je skocio i prisao prozoru.
„A kakva samo noc!“ rece. „Jasnoca slike bi me danas, sigurno, zaprepastila.“
Pogledao je Natasu.
Feliks zivnu.
„Natasa“, rece on, „ako je potrebno, ja mogu da budem na strazi dok vi budete radili.“
„A kako cete vi… Jer, vama je vreme da idete…“ Natasa pocrvene. „Htela sam da kazem da vi obicno u ovo doba odlazite…“
„A zasto da nas cuvate?“ rece Mati. „Ja i sam mogu da se cuvam. Moja kamera je ionako otpevala svoje.“
„Onda cu poci da se obucem“, rece Penjkov.
„No, dobro“, rece na kraju Natasa. „Povlacim svoje naredenje od sedam sati uvece…“
Penjkova vise nije bilo. Sergej je takode ustao i ne gledajuci nikoga izisao.
Mati je poceo da rasprema sto.
„Dajte da vam pomognem“, predlozi Feliks i pazljivo zasuce rukave.
„A sta tu imate da pomazete“, usprotivi se Mati, „pet solja, pet tanjira.“
Pogledao je ruke Feliksa i trgao se:
„A sta je ovo?“ upita sa cudenjem. Na levoj i desnoj Feliksovoj ruci bila su po dva sata. Feliks ozbiljno odgovori:
„To je takode jedna hipoteza. Znaci, sami cete oprati sudove?“
„Sam“, rece Mati. „Cudan je ipak taj momak, ovaj Feliks“, pomisli.
„Onda cu da podem“, rece Feliks i izide.
Radio-stanica u uglu je iznenada pocela da sisti. U njoj je nesto skljocnulo i dubok, umoran glas rece:
„Prva, govori Sirt. Sirt poziva prvu.“
Mati uzviknu:
„Natasa, zove Sirt!“
Prisao je mikrofonu i rekao:
„Prva slusa!“
„Pozovite nacelnika“, rece glas iz zvucnika.
„Jedan trenutak.“
Utrcala je Natasa u razdrljenoj bundi i sa maskom za kiseonik na grudima.
„Nacelnik slusa“, rekla je.
„Jos jedared potvrdujem naredenje“, rekao je glas. „Nocni radovi se zabranjuju.
Topli Sirt je opkoljen pijavicama. Ponavljam…“
Mati je slusao i brisao tanjire. Usli su Penjkov i Sergej. Mati je s interesovanjem posmatrao kako im se izduzuju lica.
„…Topli Sirt je opkoljen pijavicama. Kako ste me razumeli?“
„Razumela sam vas dobro“, izgubljeno rece Natasa. „Sirt je opkoljen pijavicama, nocni radovi se zabranjuju.“
„Laku noc“, rece glas. Zatim je opet nesto skljocnulo i glasnogovornik je prestao da sisti.
„Laku noc, Penjkove“, rece Sergej i poce da raskopcava bundu.
