„Evo, izvolite“, rece Jura. Stavio je na sto preporuku i povukao se za nekoliko koracaji unazad.
Bikov izvadi iz dzepa sakoa ogromne, staromodne naocare i, stavivsi ih na nos, pazljivo procita dokument. Zatim ga predade Jurkovskom.
„Kako se desilo da ste zaostali od svoje grupe?“ resko ga upita.
„Ja… Znate, zbog porodicnih prilika…“
„Detaljnije, mladicu“, zabruja Jurkovski. On je citao preporuku drzeci je u ispruzenoj ruci i pijuci vino iz case.
„Znate, iznenada mi se razbolela mama“, rekao je Jura. „Napad slepog creva.
Znate, nikako nisam mogao da otputujem. Brat mi je u ekspediciji… Otac je na polu… Ja nisam mogao…“
„Da li vasa mama zna da ste dobrovoljac za kosmos?“ upita Bikov.
„Da, razume se.“
„Je li pristala?“
„Da…“
„Imate li verenicu?“
Jura odmahnu glavom. Jurkovski pazljivo savi preporuku i stavi je na ivicu stola.
„Recite, mladicu“, upita on „a zasto vas… nisu zamenili?“
Jura pocrvene.
„Ja sam molio“, odgovorio je tiho. „I svi su mislili da cu uspeti da stignem.
Zakasnio sam samo za jedan dan.“
Zavladala je tisina i zaculo se kako na Bulevaru prijateljstva urlaju ‘varjaski gosti’. Ili neka nesreca ili neka radost. Mozda kod starog Dzojsa.
„Da li imate… hm… poznanike u Mirza-Carleu?“ oprezno upita Jurkovski.
„Ne“, odgovori Jura. „Tek sam danas stigao. Samo sto sam se upoznao u kafeu s jednim drugom. Ivan se zove, i on…“
„A kome ste se obracali?“
„Dezurnom za putnicke letove i sluzbenici na recepciji hotela.“
Bikov i Jurkovski se zgledase. Juri se ucini da je Jurkovski odrecno odmahnuo glavom.
„No, to jos nije strasno“, progunda Bikov.
Jurkovski neocekivano resko rece:
„Uopste ne shvatam zasto nam je potreban putnik.“ Bikov je razmisljao.
„Casna rec, nikome necu smetati“, ubedljivo rece Jura. „I spreman sam na sve.“
„Spreman cak i da lepo umre“, progunda Bikov.
Jura se ujede za usnu. Lose stvoje stvari, mislio je. Oh, lose, i te kako lose…
„Ja moram da stignem na Reja“, rece on. Najednom je potpuno jasno shvatio da je to njegova poslednja sansa i da uopste ne treba da racuna na sutrasnji razgovor sa zamenikom nacelnika raketodroma.
„Hm? „ucini Bikov i pogleda Jurkovskog. Jurkovski sleze ramenima i podigavsi casu, poce kroz nju da posmatra sijalicu. Tada Bikov ustade od stola. Jura se cak povuce za nekoliko koracaja, toliko mu se Bikov ucini ogromnim — i vukuci po podu domace papuce, krete prema uglu, gde je, prebacena preko stolice, visila njegova kozna vindjakna. Zatim iz dzepa izvuce blistavu kutiju radiofona. Jura ga je, prestavsi da dise, gledao u leda.
„Sarl?“ upita Bikov. Pritiskao je na uvo elasticnu zicu s metalnom kuglicom na kraju. „Ovde Bikov. Da li se registar Tahmasiba jos uvek nalazi kod tebe? Upisi u sastav posade specijalnog leta broj 17… Da, uzimamo sa sobom stazistu… Da, nacelnik ekspedicije nema nista protiv.“ (Jurkovski se pri tome namrsti, ali nista ne rece.) „Sta? Sada.“ Bikov se okrete prema Juri, pruzi ruku i poce nestrpljivo da pucketa prstima. Jura se baci prema stolu, dohvati preporuku i strpa mu je u ruku. „Sada… Da… Od kolektiva Fabrike metalokonstrukcija u Vjazmi. Boze moj, Sarl, to vec nisu tvoje stvari! Na kraju krajeva, to je specijalni let!… Da, dajem podatke: Borodin, Jurije Mihajlovic… Osamnaest godina. Da, tacno osamnaest. Vakuum-varilac… Stazista… Upisan u spisak posade mojim naredenjem od jucerasnjeg dana. Molim te, Sarl, odmah za njega pripremi dokumenta. Ne, nece on, sam cu doci po njih… Sutra izjutra.
Dovidenja, Sarl, hvala ti.“
Bikov zamota gajtan i vrati radiofon u dzep.
„To je nezakonito, Aleksej“, tiho rece Jurkovski. Bikov se vrati stolu i sede.
„Kad bi ti znao, Vladimire“, rece on, „bez koliko zakona ja moram da se snalazim u kosmosu. I bez koliko zakona cemo morati da se snalazimo na ovom letu.“
„Stazisto, mozete da sednete“, rece Juri. Jura brzo i neudobno sede na stolicu.
Bikov podize telefonsku slusalicu. „Ziline, dodi do mene.“ Spusti slusalicu.
„Uzmite vase isprave, stazisto. Potcinjeni ste licno meni. Vase obaveze ce vam objasniti inzenjer Zilin, koji ce sada doci.“
„Aleksej“, velicanstveno rece Jurkovski „nas… hm… kadet jos ne zna sa kim ima posla.“
„Ne, znam“, rece Jura. „Odmah sam vas prepoznao.“
„O!“ zacudi se Jurkovski. „Nas je jos moguce i prepoznati?“
Jura ne uspe da odgovori. Vrata se otvorise i na pragu se pojavi Ivan u svojoj kariranoj kosulji.
„Stigao sam, Aleksej Petrovicu“, veselo je rekao. „Primaj svoje kumce“, progunda Bikov. „To je nas stazista. Ti si mi odgovoran za njega. Zapisi u dnevnik. Uzmi ga k sebi, i do samog starta ga drzi na oku.“
„Razumem“, rece Zilin, podize Juru sa stolice i izvede ga u hodnik. Jura je lagano poceo da shvata ono sto se desilo.
„Vi ste, znaci, Zilin?“ upita on. „Inzenjer kosmickog broda?“
Zilin ne odgovori. Postavi Juru pred sebe, povuce se jedan korak unazad i strasnim glasom upita:
„Pijes votku?“
„Ne“, uplaseno odgovori Jura.
„Verujes u boga?“
„Ne.“
„Prava meduplanetarna dusica!“ zadovoljno rece Zilin. „Kad stignemo na Tahmasib, dacu ti da poljubis kljuc od startera…“
MARS: ASTRONOMI
Mati je, zaklonivsi oci od sunca koje je zaslepljivalo, posmatrao dine. Krauler se nije video. Nad dinama se video ogroman crvenkasti oblak prasine, koji je slab vetar lagano terao u stranu. Bila je tisina, samo sto je, na pet metara iznad zemlje, sustala vrteska anemometra. Zatim je Mati zacuo pucnje, pok, pok, pok, pok, — cetiri pucnja jedan za drugim.
„Promasaj, razume se“, rece on.
Opservatorija se nalazila na visokom, zaravnjenom bregu. Leti je vazduh uvek bio prozracan i sa vrha brega su se odlicno videle bele kupole i paralelopipedi Toplog Sirta na pet kilometara prema jugu i razvaline Stare Baze na isto tako visokom, zaravnjenom bregu na tri kilometra prema zapadu. Ali, sada je Stara Baza bila obavijena oblakom prasine. Pok, pok, pok, ponovo su odande odjeknuli pucnji.
„Strelci“, prezrivo rece Mati. Pogledao je na teritoriju opservatorije. „Podlog li stvora!“ rece.
Siroka ugaona kamera je bila oborena na zemlju. Meteoroloska kucica je bila iskrivljena. Zid paviljona teleskopa je bio izmazan nekom zutom, odvratnom masom. Nad vratima paviljona se videla sveza rupa od razornog metka. Lampica nad ulazom u paviljon je bila razbijena.
„Strelci“, ponovi Mati.
Prisao je paviljonu i prstima u krznenoj rukavici opipao ivice rupe od metka.
Pomislio je o tome sta sve moze da nacini razorni metak u paviljonu, i odmah mu se od svega smucilo. U paviljonu se nalazio odlican teleskop sa precizno izbalansiranim objektivom, registrator svetlucanja, blink-automati — aparatura retka, svojeglava i komplikovana. Blink-automati se boje cak i prasine i moraju se drzati pod
