Viktor Kirilovic Gajdadimov, zamenik direktora, zaduzen za izgradnju.
„Ja ne znam“, poce on, „koliko vremena moze da traje racija — dekadu, mesec ili mozda pola godine. Ja ne znam koliko cete ljudi uzeti za tu raciju — ljude sigurno najbolje, a mozda cak i sve. Ja ne znam, na kraju, da li ce ta racija dati nekakve rezultate. Ali ja odlicno znam, a smatram da i vi to treba da znate pre svega, zbog racije ce morati da se obustavi izgradnja stambenih blokova. A, izmedu ostalog, kroz dva meseca treba da stigne dopuna i stambeni blokovi ce biti preko potrebni. Na Toplom Sirtu nemamo mogucnosti da damo sobe cak ni ozenjenima. Uzgred budi receno, ne ide na cast nasim inostranim drugovima sto se zbog toga pitanja tolika uznemiravaju. Ali, to samo onako, uzgred receno. Drugo, zbog racije ce se zaustaviti izgradnja fabrike gradevinskih materijala. Sta je to fabrika gradevinskih materijala u nasim uslovima, to treba i sami da znate. O oranzerijama i toplim lejama, koje zbog racije necemo dobiti ni ovog leta, necu cak ni da govorim. I, trece, i najvaznije, racija ce potpuno prekinuti izgradnju regeneracione fabrike. Kroz mesec dana ce poceti jesenje bure i na izgradnju regeneracione fabrike mozemo da stavimo krst.“ Stegao je zube, zatvorio i ponovo otvorio oci. „Vi znate, drugovi, da mi svi ovde visimo o dlaci. Mozda ovim otkrivam neke tajne administracije, ali neka davo nosi tajne: mi smo ovde odrasli i iskusni ljudi! Zalihe vode pod Toplim Sirtom se blize kraju. Njih vec vise fakticki nema. Vec sada mi dovozimo vodu pescanim tenkovima sa udaljenosti od dvadeset i sest kilometara.“ (Za stolom svi pocese da zamore i da se pokrecu, a neko cak uzviknu: „A sto na to nisu ranije mislili?“) „Ako regeneracionu fabriku ne zavrsimo do kraja meseca, cele jeseni cemo umirati od zedi, a na zimu cemo Topli Sirt morati da preselimo na dve stotine kilometara odavde. Zavrsio sam.“
Seo je i iskapio solju ohladenog kakaa. Posle kratke pauze, Ljamin rece:
„Ko je sledeci?“
„Ja“ rece neko. Ustao je omanji bradonja sa tamnim naocarima „nacelnik radionice za popravku Zahar Josifovic Pucko. Ja se pridruzujem misljenju Viktora Kirilovica“, skinuo je naocare i kratkovido pogledao na sto. „Nekako se kod nas sve organizuje kao kod dece: racija — tras, bum-bum, aj, ej… I molim vas: cime se spremate da jurite te pijavice? Mozda cete sesti na metlu, a? Sad vam je Viktor Kirilovic odlicno objasnio da kod nas pescani tenkovi donose vodu. A kakvi su to tenkovi? Beda, a ne tenkovi! Cetvrtina naseg voznog parka se nalazi u radionicama, a radnika jednostavno — nema. Oni koji umeju da popravljaju — ti ne kvare, a oni koji umeju da kvare ne umeju da popravljaju. Ljudi se ophode sa tenkovima kao da su to naliv-pera — bacis ga i kupis novo. Ja sam, Natasa, pogledao vas krauler. Dovesti masinu do takvog stanja! Jos bi covek mogao da pomisli da sa njim idete kroz zidove…“
„Zahare, Zahare, blize sustini stvari“, rece Ljamin.
„Hocu da kazem samo ovo. Ja znam te racije. Polovina kola ce ostati u pustinji, druga polovina ce mozda i stici do mene, i vi cete mi reci: popravljaj. A cime treba da popravljam? Nogama? Ruku nemam dovoljno. A tad ce poceti: Pucko je ovakav, Pucko je onakav. Pucko misli da radionice ne postoje za Topli Sirt vec Topli Sirt za radionice. Pocecu da molim druga Azizbekova da mi da ljude, a on mi ih nece dati. Pocecu da trazim ljude od druga Nakamure — izvinite, od gospodina Nakamure — a on ce mi reci da on ionako ne moze da izvrsi plan…“
„Blize stvari, Zahare“, nestrpljivo rece Ljamin.
„Bicete blize stvari kad ne budete imali nijedna kola. Tada cemo poceti da nosimo hranu i vodu na svojoj grbaci sa udaljenosti od sto kilometara i vi cete me upitati: ‘Pucko, gde si bio kad smo pravili raciju?’„
Pucko stavi naocare na nos i sede.
„Lose stoje stvari“, rece neko.
Natasa je sedela kao da je neko udario maljem po glavi. No, kakav sam ja nacelnik, mislila je ona. Pa ja nista od svega toga nisam znala, pa cak nisam mogla ni da pretpostavim, i jos sam psovala te starce, za njihov birokratizam…
„Dozvolite meni“, zacu se neciji meki glas.
„Stariji areolog Strucnjak za geologiju Marsa; prim. prev. sistema Livanov“, rece Ljamin. Lice Livanova je bilo pokriveno flekama od sunca, a na licu su se videla dva crna oka koja su bila neobicno blizu jedno drugome.
„Razlozi protiv racije, koji su ovde izneti“, progovorio je on, „meni izgledaju veoma vazni i znacajni.“ (Natasa je pogledala Gajdadlmova. Gajdadimov je spavao spustivsi glavu na sto.) „A ipak je neophodno sprovesti je. Evo nekih statistickih podataka. Za trideset godina boravka coveka na Marsu, letece pijavice su izvrsile preko hiljadu i po registrovanih napada na coveka. Tri coveka su bila ubijena, dvanaestorica su ostala invalidi. Stanovnistvo sistema Topli Sirt ima hiljadu dve stotine ljudi, od kojih osam stotina stalno radi na slobodnom prostoru, sto znaci da im stalno preti napad. Cetvrtina naucnih radnika mora da cuva strazu na stetu drzavnih i licnih naucnih planova. Ali, ni to nije sve. Osim moralne, pijavice nanose i veliku materijalnu stetu. Za poslednjih nekoliko nedelja, one su samo kod areologa unistile pet skupocenih, unikatnih pribora i pokvarile oko dvadeset i osam dragocenih instrumenata.
Postaje ocigledno da to dalje vise ne moze da se trpi. Pijavice predstavljaju ozbiljnu opasnost za rad celog sistema Topli Sirt. Ja nemam nameru da na bilo koji nacin omalovazavam misljenja koja su iskazali drugovi Gajdadimov i Pucko.
Ja sam te okolnosti uzeo u obzir prilikom pravljenja plana racije, koji imam cast da predlozim savetovanju u ime arehologa i tragaca.“
Svi zazamorise i onda opet zacutase. Gajdadimov se trgao i otvorio oci. Livanov nastavi odmerenim glasom:
„Posmatranja su pokazala da apeks Centar; prim. prev. sirenja pijavica u rejonu Toplog Sirta predstavlja deo takozvane Stare Baze — na karti oznaka 211.
Operacija pocinje jedan sat pre izlaska sunca. Grupa od cetrdeset dobro obucenih strelaca na cetiri pescana tenka sa zalihom hrane za tri dana zauzima Staru Bazu. Dve grupe gonilaca — orijentaciono, oko dve stotine — ljudi u svakoj grupi
— na tenkovima i kraulerima razvijaju se u streljacke lance iz rejona: prva grupa — sto kilometara zapadno od Sirta, druga grupa — sto kilometara severno od Sirta. Tacno u nula-nula casova obe grupe pocinju da se krecu prema severoistoku, odnosno prema jugu, praveci usput sto je moguce vecu buku i unistavajuci pijavice koje pokusavaju da se probiju kroz lanac. Krecuci se lagano i metodicno, obe grupe ce se susresti krilima, odbacujuci pijavice u rejon Stare Baze. Na taj nacin ce glavnina pijavica, koja se nade u zoni opkoljavanja, biti koncentrisana u rejonu Stare Baze i unistena. To je prvi deo plana. Hteo bih da cujem eventualna pitanja i prigovore.“
„Lagano i metodicno, to je dobro“, rece Pucko. „Ali, koliko ce biti potrebno kola?“
„I ljudi“, rece Gajdadimov. „I dana?“
„Pedeset kola, cetiri stotine pedeset ljudi i najvise tri dana.“
„Kako imate nameru da unistite pijavice?“ upita Dzeferson.
„Mi o pijavicama znamo veoma malo“, rece Livanov. „Za sada mozemo da se oslonimo samo na dva sredstva: na otrovne metke i bacace plamena.“
„A gde da ih nademo?“
„Municiju je lako otrovati, a sto se tice bacaca plamena, lako cemo ih napraviti od pulpomonitora.“
„Vec ih prepravljate?“
„Da.“
„Plan je dobar“, rece Ljamin. „Sta vi mislite, drugovi?“
Gajdadimov je ustao.
„Protiv takvog plana nemam nista“, rece on. „Samo, potrudite se da mi ne uzimate graditelje. I dozvolite mi da se odmah udaljim sa savetovanja.“
Za stolom opet pocese da zamore.
„Odlican plan, nema sta!“
„A gde cete uzeti strelce?“
„Naci cemo ih! To graditelja nema, a strelaca ima koliko hocete!“
„Oh, ala cemo ih pobiti!“
„Ja jos nisam zavrsio, drugovi“, rece Livanov. „Postoji i drugi deo plana. Prema svemu, teritorija Stare Baze je izrivena pukotinama i podzemnim pecinama, kroz koje pijavice izlaze na povrsinu. I, tamo, sigurno ima puno tih podzemnih prostorija. Kad se krug zatvori i pijavice pobijemo, moci cemo ili da zacementiramo ulaze u te podzemne pecine, pukotine i tunele ili da nastavimo poteru pod zemljom. U oba slucaja je neophodno potrebno imati plan Stare Baze.“
