Ude u svoju sobu i vide da u njoj sedi inzenjer Semjuel Livington. Inzenjer je citao stare novine i jeo sendvice. Na stolu ispred njega se nalazila sahovska tabla s postavljenim figurama. Bela se pozdravi i umorno sede za sto.
„Da odigramo?“ predlozi inzenjer.
„Sad, samo da pogledam sta su mi poslali.“
Bela otvori posiljke. U tri su se nalazile knjige, a u cetvrtoj pisma od majke i nekoliko razglednica s panoramom Nove Peste. Na stolu je lezao jos jedan koverat roza boje. Bela je znao sta se u njemu nalazi, ali ga ipak otvori: „Mister komesaru! Gubi se u vrazju mater. Ne muti vodu dok si citav. Dobronamerni ljudi.“ Bela uzdahnu i ostavi cedulju.
„Pocni“, rece.
„Inzenjer pomeri pesaka.“
„Ponovo neprijatnosti?“ upita.
„Da.“
Cutke je odigrao odbranu Karo-Kan. Inzenjer je dobio izvesno poziciono preimucstvo. Bela uze sendvic i poce zamisljeno da zvace gledajuci na plocu.
„Znate li, Bela“, rece inzenjer, „kad vas prvi put budem video veselog, ja cu reci da sam izgubio ideoloski rat.“
„Videcete jos“, rece Bela, bez neke nade u glasu. „Ne“, rece inzenjer. „Vi ste propali. Pogledajte oko sebe i videcete da ste propali.“
„Ja?“ upita Bela. „Ili mi?“
„Svi vi sa vasim komunizmom. U nasem svetu ljudi ne mogu da budu idealisti.“
„No, to su nam za poslednjih sto godina govorili najmanje dvadesetak puta.“
„Sah“, rece inzenjer. „Pravilno su vam govorili. Nesto su, razume se, i potcenili i zbog toga su cesto govorili gluposti. Smesno je bilo govoriti da cete pokleknuti pred vojnom silom ili da cete izgubiti u privrednom takmicenju.
Svaka jaka vlada i svaka dovoljno bogata drzava u nase doba je nepobediva u vojnom i privrednom pogledu. Da, da, komunizam je kao privredni sistem pobedio, to je jasno. Gde su sada proslavljene imperije Morgana, Rokfelera, Krupa i ostalih tamo Micuija i Micubisija? Sve su nestale i vec zaboravljene. Ostali su jadni ostaci, kao sto je nasa Space Pearl, solidna preduzeca za proizvodnju luksuznih madraca uskog profila… pa i ona su prinudena da se prikrivaju parolama opsteg blagostanja. Jos jednom sah. I nekoliko miliona upornih vlasnika hotela, agenata za prodaju nekretnina, tuznih zanatlija. Sve je to osudeno na propast. Sve se to drzi samo blagodareci tome sto u obe Amerike jos postoji novac. Ali vi ste stigli u corsokak. Postoji sila koju cak ni vi niste u stanju da pobedite. To je malogradanstina. Mali, sitan covek. Malogradani ne mogu da se pobede silom, jer bi zbog toga morali fizicki da se uniste. Oni ne mogu da budu pobedeni idejom, jer malogradanstina organski ne podnosi nikakve ideje.“
„Da li ste nekad bili u nekoj komunistickoj drzavi, Sem?“
„Bio sam. I video sam i tamo malogradane.“
„U pravu ste, Sem. Oni jos uvek postoje i kod nas. Za sada postoje, i vi ste to zapazili. Ali vi niste zapazili da ih kod nas ima mnogo manje nego kod vas i da su oni veoma tihi. Kod nas ne postoje ratoborni malogradani. Proci ce pokolenje, za njim jos jedno i oni ce sasvim nestati.“
„Uzimam konja“, rece inzenjer.
„Pokusajte“, rece Bela.
Jedno vreme inzenjer je razmisljao, a onda uze konja. „Kroz dva pokolenja, kazete? A mozda kroz dve stotine hiljada pokolenja? Skinite najzad svoje roza naocare, Bela. Eto, oni su oko vas, ti mali, sitni ljudi. Ne racunam na avanturiste i kukavice koji se igraju avanturizma. Uzmite takve kao sto su Dzosua, Smit, Blekvoter. Takve koje vi sami nazivate ‘svesnima’, ili ‘tihima’, u zavisnosti od vaseg raspolozenja. Oni imaju tako malo zelja da vi nista ne mozete da im ponudite. A ono sto oni zele, oni ce postici i bez komunizma. Oni ce postati vlasnici kafana, ozenice se, imace decu i tiho ce ziveti na svoje najvece zadovoljstvo. Komunizam, kapitalizam — sta ih se sve to tice?
Kapitalizam je cak i bolji, jer blagosilja takav zivot. Covek je po svojoj prirodi — zivotinjka. Dajte mu da se najede, ne gore nego njegov sused, dajte mu da napuni stomak i da se jednom dnevno necemu podsmeva. Vi cete mi reci: mi mozemo da mu predlozimo mnogo vise. A sta ce mu vise? On ce vam odgovoriti: ne trpajte svoj nos u ono sto vas se ne tice. Mala, sitna, ravnodusna zivotinjka.“
„Vi klevecete ljude, Sem. Dzosua i kompanija vam izgledaju kao zivotinje samo zato sto ste se vi potrudili da ih napravite takvima. Ko im je od pelena tucao u glavu da je u zivotu najvazniji novac? Ko ih je ucio da zavide milionerima, vlasnicima kuca, bakalinu u susedstvu? Vi ste im punili glave glupavim filmovima i glupavim knjigama i govorili ste im da vise od boga ne mogu da skoce. I vi ste im tucali u glavu da postoji bog, da postoji kuca i biznis i da osim toga vise nista na belom svetu ne postoji. Tako i pravite od ljudi zivotinje. A covek nije zivotinja, Sem. Pocnite da mu utuvljujete u glavu od pelena da je najvaznije u zivotu prijateljstvo i znanje, da osim njegove kolevke postoji ogroman svet koji ce on i njegovi drugovi morati da osvoje — tada cete dobiti pravog coveka. Uh, sada sam prevideo lovca.“
„Mozete da predete“, rece inzenjer. „Necu da se sporim s vama. Mozda je uloga vaspitanja odista tako velika kao sto je vi predstavljate. Iako i kod vas, uza sve vase vaspitanje, uza svu drzavnu netrpeljivost prema malogradanstini, ipak izrasta… kako se to ruski kaze… korov. A kod nas, i uz nase vaspitanje, nekako uspevaju da odrastu oni koje vi nazivate pravim ljudima. Razume se, vi malogradana imate manje od nas… Sah… Ipak, ja ne znam gde imate nameru da strpate dve milijarde malogradana kapitalistickog sveta. Kod nas nema niko nameru da ih prevaspitava. Da, kapitalizam je — les. Ali to je opasan les. A vi ste uza sve to otvorili i granice. I dok su granice otvorene, malogradanstina ce u svim oblicima prelaziti preko granice. Samo da se ne zadavite u njoj… Jos
jedan sah…“
„Ne savetujem“, rece Bela.
„U cemu je stvar?“
„Ja cu se razbarikadirati na ge-osam, a vasoj kraljici preti opasnost.“
Inzenjer je izvesno vreme razmisljao.
„Da“, rece on. „Saha nece biti.“
„Glupo bi bilo odricati opasnost od malogradanstine“, rece Bela. „Neko od vasih politicara je pravilno rekao da ideologija sitnog posednika predstavlja za komunizam vecu opasnost od sada vec zaboravljene vodonicne bombe. Samo, on je tu opasnost nepravilno adresovao. Ne za komunizam, vec je za covecanstvo opasna malogradanstina. Zbog toga sto u vasim razmatranjima, Sem, postoji jedna greska.
Malogradanin je — ipak covek, i on uvek zeli da postigne nesto vece. Ali posto je on istovremeno i zivotinjka, to stremljenje ka vecem dobija najcudovisnije oblike. Na primer, to je zelja za vlascu. Zelja za divljenjem. Zelja za popularnoscu. Kad se dva takva coveka sudare, oni napadaju jedan drugoga kao psi. I kad se dva takva coveka udruze, oni unistavaju sve oko sebe. I otpocinju vesele stvarcice kao sto je bio fasizam, segregacija, genocid. Pre svega zbog toga mi vodimo borbu protiv malogradanstine. Vi cete biti prinudeni takode da je otpocnete da se ne biste zadavili u sopstvenom dubretu. Da li se secate pohoda ucitelja na Vasington pretprosle godine?“
„Secam se“, rece Livington. „Samo, po mome misljenju, boriti se protiv malogradanstine, to je isto sto i rezati vodu nozem.“
„Inzenjeru“, podsmesljivo rese Bela, „to tvrdenje je isto tako poznato i staro kao Apokalipsa. Vi ste jednostavno pesimista. Kako se ono tamo kaze? Prestupnici ce pobediti heroje, mudraci ce cutati, a glupaci ce govoriti; nista od onoga sto ljudi misle nece se ostvariti.“
„No, pa sta“, rece Livington. „Bila su i takva vremena. Ja, razume se, jesam pesimista. Zasto bih bio optimista? Pa i vi takode.“
„Ja nisam pesimista“, rece Bela. „Ja sam jednostavno los radnik. Ali vreme niscih duhom je proslo, Sem. Ono je davno proslo, kako je to receno u toj istoj Apokalipsi.“
Vrata se otvorise i na pragu se pojavi visok covek sa zaliscima na glavi i bledim, malo oteklim licem. Bela poce da ga razgleda. Za sekundu ga prepoznade.
To je bio kraj. Covek baci pogled na inzenjera i ude u sobu. Sad je gledao samo u Belu.
„Ja sam generalni inspektor MUKS-a“, rece on. „Moje prezime je Jurkovski.“
Bela ustade. Inzenjer takode s postovanjem ustade. Za Jurkovskim u prostoriju ude ogromni, preplanuli
