covek u plavom kombinezonu. On samo baci pogled na Belu i poce s paznjom da razgleda inzenjera.
„Izvinite me, molim vas“, rece inzenjer i izade. Vrata za njim se zatvorise.
Posle nekoliko koracaja po hodniku, inzenjer se zaustavi i zamisljeno zviznu.
Zatim izvadi cigaretu i zapali. Tako, pomisli. Ideoloska borba na Bambergi ulazi u novu fazu. Treba hitno preduzeti odgovarajuce mere.
Razmisljajuci tako koracao je hodnikom stalno ubrzavajuci korak. U lift je skoro utrcao. Kad je stigao na poslednji sprat, ode u radio-stanicu. Dezurni radista ga zacudeno pogleda.
„Sta se desilo, mister Livingtone?“ upita.
Livington prevuce dlanom preko mokrog cela.
„Dobio sam lose vesti od kuce“, rece. „Kad ce biti prva sledeca radio-veza sa Zemljom?“
„Kroz pola sata“, rece radista.
Livington sede za stocic, istrze iz notesa list papira i brzo napisa radiogram.
„Posaljite hitno, Majkl“, rece on pruzajuci mu list. „To je veoma vazno.“
Radista baci pogled na list papira i zacudeno zviznu. „Sta ce vam to sada?“
upita on. „Ko prodaje Space Pearl na kraju godine?“
„Hitno mi je potreban gotov novac“, rece inzenjer i izide.
Radista stavi list papira ispred sebe i zamisli se.
Jurkovski je sedeo i laktom odmicao sahovsku tablu. Zilin je sedeo po strani.
„Osramotili ste se, druze Barabas“, rece Jurkovski tiho.
„Da“, rece Bela i proguta pljuvacku.
„Da li ste saznali na koji nacin na Bambergu stize alkohol?“
„Nisam. Najverovatnije je da ga proizvode ovde, na Bambergi.“
„Za poslednjih godinu dana kompanija je na Bambergu poslala cetiri transporta presovane celuloze. Za kakve je radove na Bambergi potrebno toliko celuloze?“
„Ne znam“, rece Bela. „Ne znam, odista.“
„Ja takode ne znam. Od celuloze destilisu alkohol, druze Barabas. To je jasno cak i jezu.“
Bela je cutao.
„Ko na Bambergi ima oruzje?“ upita Jurkovski.
„Ne znam“, rece Bela. „Nisam uspeo da saznam. Ali oruzje ipak postoji?“
„Da.“
„Ko odobrava prekovremeni rad?“
„Niko ga ne zabranjuje.“
„Da li ste se obracali direktoru?“
Bela zgrci ruke.
„Tom nistavilu sam se obracao dvadeset puta. On ne zeli da cuje ni za sta. On nista ne vidi, nista ne cuje i nista ne razume. Njemu je krivo sto imamo lose izvore informacija. Znate sta, Vladimire Sergejevicu, ili me posaljite odavde do sto davola ili mi dajte ovlascenje da streljam gadove. Ja nista ne mogu da uradim. Ubedivao sam. Molio sam. Pretio sam. To je kamen. Za sve radnike je komesar MUKS-a crveno strasilo. Niko ne zeli da razgovara sa mnom. I don’t know nothing and it’s no damn business of yours. Nista ne znam i ne trpajte vas nos u te stvari; prim. prev. Njih se ne tice medunarodno radno zakonodavstvo. Ja vise ovako ne mogu. Da li ste videli plakate na zidovima?“
Jurkovski ga zamisljeno pogleda vrteci u prstima belog konja.
„Ovde nemam na koga da se oslonim“, nastavi Bela. „Ili su to banditi ili dubre koje masta samo o tome da napuni dzepove, i ne tice ih se nista da li ce posle toga crci ili ne. Jer kod njih pravi ljudi ovamo nece doci. Idu otpaci, nesrecnici. Lump. Svako vece mi se ruke tresu od toga. Ja ne mogu da spavam.
Prekjuce su me pozvali da potpisem zapisnik o nesrecnom slucaju. Odbio sam: bilo je jasno da su coveku autogenim aparatom isekli skafander. Tada je taj podlac, sekretar sindikata, rekao da ce se zaliti na mene. Pre mesec dana su se na Bambergi pojavile i odmah izjutra bez traga nestale tri devojke. Idem direktoru, a taj podlac mi se smeje u lice: ‘Vi imate halucinacije, mister komesaru, vreme je da se vratite svojoj zeni, vi vec sanjate devojke’. Na kraju krajeva, na mene su tri puta i pucali. Da, da, znam da se ni jedna budala nije resavala da me pogodi. Ali od toga mi nije lakse. I pomislite samo da su me ovamo posadili da cuvam zivot i zdravlje tih budala! Neka idu svi oni u…“
Bela zacuta i poce da lomi prste.
„No, no, mirno, Bela“, strogo rece Jurkovski.
„Dozvolite mi da odem“, rece Bela. „Evo druga“, on pokaza na Zilina, „to je verovatno novi komesar…“
„To nije novi komesar“, rece Jurkovski. „Upoznajte se, inzenjer Tahmasiba Zilin.“
Zilin se lako nakloni.
„Kog Tahmasiba?“ upita Bela.
„To je moj brod“, rece Jurkovski. „A sada evo sta cemo uraditi. Oticicemo direktoru i ja cu mu reci nekoliko reci. A posle cemo porazgovarati s radnicima.“ Ustao je. „Nista, Bela, ne padajte duhom. Niste vi prvi. Meni je ta Bamberga dozlogrdila.“
Bela zabrinuto rece:
„Samo, treba da povedemo nekoliko nasih. Moze da dode do tuce. Direktor ovde ima citavu bandu svojih gangstera.“
„Kakvih nasih?“ upita Jurkovski. „Vi ste govorili da ovde ne mozete ni na koga da se oslonite.“
„Pa niste valjda ovamo stigli sami?“ uzasnuto upita Bela.
Jurkovski sleze ramenima.
„Prirodno“, rece on. „Ja nisam direktor.“
„Dobro“, rece Bela.
Otvori sef i uze revolver. Lice mu je bilo bledo i odlucno. Prvi metak ce zabiti u tog gmizavca, radosno je mislio. Neka u mene puca ko hoce, ali prvi metak ce dobiti mister Ricardson. U masnu, glatku, podlu njusku.
Jurkovski ga pazljivo pogleda.
„Znate sta, Bela“, rece. „Da sam na vasem mestu, ja bih pistolj ostavio. Ili ga dajte drugu Zilinu. Bojim se da necete umeti da se uzdrzite.“
„A vi mislite da ce on moci?“
„Hocu, hocu“, rece Zilin smeskajuci se.
Bela mu sa zaljenjem predade pistolj.
Jurkovski otvori vrata i zaustavi se. Pred njim se pojavi mladoliki narednik Higins u paradnoj uniformi i sa plavim slemom na glavi.
„Ser“, rece, „narednik policije rudnika Bamberge, narednik Higins je stigao pod vasu komandu.“
„Drago mi je, narednice Higinse, idite za nama“, rece Jurkovski.
Prosli su kratkim hodnikom i izisli na Brodvej. Jos nije bilo sest sati, ali Brodvej je vec bio obliven jarkom svetloscu i pun radnika. Brodvej je odjekivao uznemirenim glasovima.
Jurkovski je isao lagano, ljubazno se smeskajuci i pazljivo razgledajuci lica radnika oko sebe. U svetlosti dnevnih lampi on je dobro video ta lica — opustena, s nezdravom zemljanom bojom koze, s ogromnim podocnjacima, ravnodusna, ljutita, znatizeljna, zlobna. Radnici su se razdvajali pred njim praveci mu put, a za ledima Higinsa su se ponovo skupljali i isli za njim. Narednik Higins je podvikivao.
„Put generalnom inspektoru! Ne gurajte se, momci! Dajte put generalnom inspektoru!“
Tako su dosli do lifta i popeli se na sprat administracije. Tu je gomila bila jos gusca. Ovde im put vise niko nije pravio. Medu umornim licima radnika su se pojavljivale drske, vesele njuske. Sada je narednik Higins posao ispred svih praveci put svojom plavom palicom.
„Skloni se“, govorio je tiho, „napravi put… Ukloni se…“
Njegov potiljak izmedu ivice slema i okovratnika bluze je pocrveneo i poceo da se sija od znoja. Na kraju procesije je koracao Zilin. Drska lica su se probijala u prve redove. Dovikivali su se:
„Ej, momci, a ko je od njih inspektor?“
„Ne mozes da se snades, svi su oni crveni, kao sok od paradajza…“
„Oni su skroz crveni — i spolja i iznutra…“
