kamenje, koje se ovde, na Bambergi, tokom duzeg vremena podvrgavalo delovanju kosmickog zracenja i niskih temperatura. Nikakvih specijalnih osobina, ako ne racunamo lep sjaj.
Bogate dame ga placaju skupim parama i na tome se obogatila vasa kompanija.
Koristeci se potraznjom tog kamena, kompanija zaraduje.“
„I mi takode“, povikase iz gomile.
„I vi takode“, slozi se Jurkovski. „Ali, evo u cemu je stvar. Za osam godina postojanja kompanije na Bambergi je boravilo po trogodisnjem ugovoru oko dve hiljade ljudi. A da li znate koliko ih je od onih koji su se vratili jos uvek zivih? Manje od pet stotina. Prosecna duzina zivota radnika posle povratka nije duza od dve godine. Vi se tri godine ovde na Bambergi kilavite samo radi toga da biste posle dve godine zivi trunuli na Zemlji. To se desava pre svega zbog toga sto se na Bambergi niko ne pridrzava naredbe Medunarodne komisije, koja zabranjuje da se u vasem rudniku radi vise od sest sati dnevno. Na Zemlji se samo lecite, patite zbog toga sto nemate decu ili radate kretene. To je zlocin kompanije. Ali sada ne govorimo o kompanij i…“
„Pricekajte“, rese Dzosua i podize ruku. „Dajte da i ja kazem neku rec. Sve smo to mi vec culi. Nama je o tome probio usi mister komesar. Ne znam kako drugi, ali mene se ne ticu oni koji su umrli. Ja sam covek zdrav i nemam nameru da umrem.“
„Tacno“, zacu se iz gomile. „Neka slabici umiru.“
„Deca ili ne, to je moja licna stvar. Izlecicu se ja, a ne vi. Hvala bogu, ja sam punoletan i ja odgovaram za svoje postupke. Necu da slusam nikakve govore.
Vi ste oduzeli oruzje gangsterima i ja govorim: pravilno. Nadite one koji peku rakiju, zatvorite salon. Tacno?“ On se okrete gomili. U gomili neodredeno pocese da brundaju. „Sta tamo mrmljate? Ja pravilno govorim. Gde to ima — za casicu dva dolara? One koji primaju mito uklonite. To ce takode biti pravilno. A u moj posao se ne mesajte. Ja sam ovamo dosao da bih zaradio i ja zaradujem. Odlucio sam da otpocnem svoj posao — i otpocecu ga. I vasi govori me se ne ticu. Za reci kucu ne mozes da kupis…“
„Pravilno, Dzo!“ povikase iz gomile.
„A, nije pravilno“, rece Jurkovski. Najednom mu lice pocrvene i on zaurla: „Vi mislite da cemo vam dati da crknete? Vase stvari, vase stvari“, ponovo progovori svojim normalnim glasom. „Vas ovde, budale, ima najvise cetiri stotine. A nas je — cetiri milijarde. I mi necemo da vi umrete. I vi necete ni umreti. Dobro, necu govoriti sa vama o vasem duhovnom siromastvu. Vi to, kao sto vidim, ne mozete da shvatite. To ce shvatati tek vasa deca, ako ih budete imali. Govoricu sa vama jezikom koji vam je jasan i razumljiv. Jezikom zakona. Covecanstvo je donelo zakon po kome se zabranjuje da covek samog sebe tera u grob. Zakon, shvatate li?
Zakon! Po tom zakonu ce i odgovarati kompanija, a vi zapamtite ovo: covecanstvu vasi rudnici nisu potrebni. Rudnici na Bambergi mogu biti zatvoreni svakog trenutka i kad se to desi, svi ce samo odahnuti. I imajte na umu: ako me komesar MUKS-a izvesti o bilo kakvom prekrsaju, svejedno kakvom — prekovremeni rad, mito, alkohol, pucnjava — rudnik ce biti zatvoren, a Bamberga ce biti pomesana sa kosmickom prasinom. To je zakon i ja vam to govorim u ime covecanstva.“
Jurkovski sede.
„Plakace nas novac“, neko glasno rece.
Gomila poce da gunda. Neko povika:
„Zatvoriti rudnik, a nas na ulicu?“
Jurkovski ustade.
„Ne govorite gluposti“, rece. „Kakve su vam to glupave predstave o zivotu?
Koliko rada ima u kosmosu i na Zemlji! Pravog rada, koji je svima potreban, da li to shvatate? Ne sacici bogatih dama vec svima! A ja, uzgred budi receno, imam za vas predlog od MUKS-a — oni koji zele mogu tokom ovih mesec dana da raskinu ugovor s kompanijom i predu na gradevinske i tehnicke radove na drugim asteroidima i sputnjicima velikih planeta. Eh, kad bi svi ovde jednoglasno glasali za to da se zatvore ovi smrdljivi rudnici, ja bih to uradio jos danas. A rada cete imati preko glave.“
„A koliko placaju?“ povika neko.
„Placa se, razume se, pet puta manje“, odgovori Jurkovski. „Ali zato cete rada imati za ceo zivot, i dobri drugovi, pravi ljudi, od vas ce napraviti prave ljude! Ostacete zdravi i ucestvovacete u najgrandioznijem poslu na svetu.“
„Kakav je interes raditi u tudem biznisu?“ rece Dzosua.
„Da, to nam ne odgovara“, pocese da govore u gomili.
„Zar je to biznis?“
„Svako ce da te uci kako treba, a kako ne moze…“
„Tako ces celog zivota ostati radnik…“
„Biznismeni!“ s otvorenim prezirom rece Jurkovski. „No, vreme je da zavrsimo.
Imajte na umu da sam ovog gospodina“, pokazao je na mister Ricardsona, „ovog gospodina uhapsio, i njemu ce se suditi. Izaberite sami privremenog direktora i saopstite mi njegovo ime. Ja cu biti kod komesara Barabasa.“
Dzosua mracno rece Jurkovskom:
„Nepravedan je to zakon, mister inspektore. Zar moze da se radnicima zabrani da zaraduju? A vi, komunisti, jos se hvalite da ste za radnike.“
„Prijatelju moj“, meko rece Jurkovski, „komunisti su za druge radnike. Za radnike, a ne za gazde.“
U Barabasovoj sobi Jurkovski se iznenada lupi po celu.
„Budala“, rece. „Zaboravio sam kamenje na direktorovom stolu.“
Bela se nasmeja.
„No, vise ga necete videti“, rece. „Neko ce sada postati gazda.“
„Davo neka ih nosi“, rece Jurkovski. „A nervi su vam… hm-hm… Bela… odista losi…“
Zilin poce da se smeje.
„Ala ga je udesio stolicom!…“
„A sta kazete, odvratna njuska?“ upita Bela.
„Ne, zasto“, rece Zilin. „Veoma kulturan i prijatan covek.“
Jurkovski gadljivo primeti:
„Ljubazna svinja. A kakve su ovde prostorije, drugovi, a? Kakav su dvorac napravili, a smrt-planetolozi zive u liftu! Ne, time cu se pozabaviti, to necu ostaviti tek tako!“
„Hocete da rucate?“ upita Bela.
„Ne, rucacemo na Tahmasibu. Sada ce se zavrsiti cela ova guzva…“
„Boze moj“, poce da masta Bela. „Posedeti za stolom sa dobrim ljudima, normalnim ljudima, ne slusati nista o dolarima, o akcijama, ni o tome da su svi ljudi zivotinje… Vladimire Sergejevicu“, poce da moli, „posaljite mi ovamo barem nekoga.“
„Strpite se jos malo, Bela“, rece Jurkovski. „Ova radnja ce se uskoro zatvoriti.“
„Uzgred, o akcijama“, rece Zilin. „Sad je u radio-stanici sigurno ludnica…“
„Sigurno“, rece Bela. „Prodaju i kupuju mesto u redu. Oci na celu, njuske znojave… Oj, kada cu se izvuci odavde!“
„Dobro, dobro“, rece Jurkovski. „Dajte, da pogledam sve zapisnike.“ Bela pode sefu. „Uzgred budi receno, Bela, da li ovde moze da se pronade neki manje ili vise pristojan direktor?“
Bela je preturao po sefu.
„Zasto da ne“, rece. „Moci ce, razume se. Inzenjeri su ovde ljudi uglavnom dobri. Domacini.“
Neko zakuca na vrata. Usao je, natmuren, oblepljen flasterima, Dzosua.
„Idemo, mister inspektore“, rece ljutito.
Jurkovski stenjuci ustade.
„Idemo“, rece.
Dzosua mu pruzi rasireni dlan.
„Vi ste tamo kamenje zaboravili“, natmureno rece. „Sakupio sam. Jer ljudi su kod nas razni…“
TAHMASIB: GIGANTSKA FLUKTUACIJA
