„Ne verujem, hocu da vidim…“
„Pogledaj, necu ti smetati…“
„Ej, narednice! Higinse! Ala si izabrao drustvo!“
Zilinu neko podmetnu nogu. Nije se okrenuo, ali je poceo da gleda pod noge. Kada je pred sobom ugledao cipelu od mekog antilopa, pazljivo, svom tezinom nastade na nju. Neko je zaurlao. Zilin pogleda iskrivljeno, pobelelo lice s brcicima i rece:
„Izvinite, molim vas! Ala sam nespretan!“
Na nogama je imao jake, veoma teske cizme sa magnetnim potkovicama.
Buka oko njih je rasla. Sad su vikali vec skoro svi. „Ko ih je zvao ovamo?“
„Ej, vi! Ne trpajte svoj nos u stvari koje vas se ne ticu!“
„Dajte nam da radimo onako kako mi hocemo! Mi se ne petljamo u vase stvari!“
„Gubite se kuci i tamo naredujte!“
Narednik Higins, mokar kao mis, na kraju stize do vrata s napuklom tablicom i otvori ih pred Jurkovskim.
„Ovamo, ser“, rece tesko disuci.
Jurkovski i Bela udose. Zilin prekoraci preko komingsa i osvrte se. Ugleda mnostvo drskih lica i tek iza njih, u duvanskom dimu, skamenjena lica radnika.
Higins takode prekoraci preko komingsa i za sobom zatvori vrata.
Kabinet direktora rudnika mister Ricardsona bio je ogroman. Kraj zidova su se nalazile mekane fotelje i staklene vitrine sa primercima ruda i imitacijama najvecih ‘kosmickih bisera’ koji su nadeni na Bambergi. Iza stola u susret Jurkovskom je posao prijatan covek u tamnom odelu.
„O, mister Jurkovski“, poce on zaobisavsi sto i pruzajuci ruku prema Jurkovskom.
„Milo mi je.“
„Ne uznemiravajte se“, rece Jurkovski zaobilazeci sto sa druge strane. „Ruku vam ionako necu pruziti.“
Direktor se zaustavi prijatno se smeskajuci. Jurkovski sede za sto i okrete se prema Beli.
„To je direktor?“ upita on.
„Da!“ s uzivanjem rece Bela. „To je direktor rudnika mister Ricardson.“
Direktor zaklima glavom.
„O, mister Barabas“, rece on prekorno, „zar vama treba da budem zahvalan za ovakav neprijateljski stav mister inspektora?“
„Ko je napravio patent za upravljanje rudnikom?“ upita Jurkovski.
„Kao sto je to uobicajeno u zapadnom svetu, mister Jurkovski, savet direktora kompanije.“
„Pokazite.“
„Izvolite“, ljubazno rece direktor. On laganim korakom prode kroz kabinet, otvori ogroman sef u zidu, uze veliku tasnu od mrke koze i izvuce iz nje list cvrstog papira sa zlatnom ivicom. „Izvolite“, ponovi on i stavi list pred Jurkovskog.
„Zatvorite sef“, rece Jurkovski, „i predajte kljuceve naredniku.“
Narednik Higins s okamenjenim izrazom lica primi kljuceve. Jurkovski baci pogled na patent, presavi ga na cetiri dela i strpa u dzep. Mister Ricardson i dalje nastavi da se prijatno smeska. Zilin pomisli da nikad u zivotu nije video coveka s tako ocaravajucom spoljasnoscu. Jurkovski stavi laktove na sto i zamisljeno pogleda Ricardsona. Ricardson rece:
„Meni bi bilo prijatnije da mi objasnite, mister Jurkovski, sta znace svi ti vasi postupci.“
„Vi ste optuzeni za citav niz prestupa protiv medunarodnog radnog zakonodavstva“, nemarno rece Jurkovski. Mister Ricardson zacudeno rasiri ruke.
„Vi ste optuzeni za narusavanje pravnih normi kosmickog prostora.“ Cudenju mister Ricardsona nije bilo kraja. „Vi ste optuzeni za ubistvo — za sada bez predumisljaja — sesnaest radnika i tri zene.“
„Ja?“ uvredeno povika mister Ricardson. „Ja sam optuzen za ubistvo?“
„Da, izmedu ostalog, i za ubistvo“, rece Jurkovski. „Ja vas odstranjujem sa duznosti. U najskorije vreme cete biti uhapseni i upuceni na Zemlju, gde cete se pojaviti pred medunarodnim sudom. Vise vas ne zadrzavam.“
„Pokoravam se gruboj sili“, dostojanstveno rece mister Ricardson.
„I pravilno radite“, rece Jurkovski. „Doci cete ovamo kroz jedan cas i predacete poslove svom zameniku.“
Ricardson se najednom okrete, pride vratima i otvori ih.
„Prijatelji moji!“ glasno rece. „Ovi ljudi su me uhapsili! Njima se ne dopadaju vase velike zarade! Oni hoce da radite po sest sati dnevno i da ostanete siromasi!“
Jurkovski ga zainteresovano pogleda. Higins se, otkopcavajuci kuburu, povuce ka stolu. Ricardsona masa odgurnu u stranu. Kroz vrata navalise mladici drskih lica, ali njih ubrzo odgurnuse u stranu radnici, koji ubrzo napunise kabinet.
Cvrsti zid sivih radnickih kombinezona i zlobnih, namrgodenih lica se zaustavi ispred stola. Jurkovski se osvrte i vide da Zilin stoji s njegove desne strane, s rukama u dzepovima, a da Bela, sagavsi se, stegavsi rukama naslon stolice, netremice gleda u mister Ricardsona. Lice mu je bilo svirepije nego lice i u najogorcenijeg radnika. Lose ce direktor proci, pomisli Jurkovski. Narednik Higins je s pistoljem u ruci gurao jednog radnika palicom u grudi i gundao:
„Nikakvih nezakonitih postupaka, momci, mirnije, momci, mirnije…“
Kroz gomilu se oblepljen flasterima probi Dzosua.
„Mi ne zelimo ni s kim da se svadamo, mister inspektore“, promrmlja on gledajuci Jurkovskog zlobnim pogledom jedinog slobodnog oka. „Ali te vase sale ovde nece proci.“
„Kakve sale?“ upita Jurkovski zainteresovano. „Mi smo ovamo dosli da bismo zaradili…“
„A mi smo doleteli ovamo da vam ne bismo dozvolili da zivi istrulite.“
„A ja vam kazem da vas se to ne tice!“ zaurla Dzosua. Okrenuo se gomili i upitao: „Zar ne, momci?“
„Uo-o-o!“ zaurla gomila. U tom trenutku neko opali iz pistolja.
Iza leda Jurkovskog prsnu staklo vitrine. Bela poce da stenje, jedva nekako podize stolicu i sruci je na glavu mister Ricardsona, koji je stajao u prvom redu, podigavsi oci i slozivsi ruke. Zilin je bio izvukao ruke iz dzepova i pripremio se da skoci na nekoga. Dzosua preplaseno odskoci. Jurkovski ustade i ljutito rece:
„Koja to budala tamo puca? Umalo me nije pogodila. Narednice, sto stojite kao drvo? Oduzmite toj budali oruzje!“
Higins poslusno poce da se probija kroz gomilu. Zilin ponovo strpa ruke u dzepove i sede na ivicu stola. Pogleda u Belu i nasmeja se. Belino lice bilo je blazeno. On je s uzivanjem posmatrao Ricardsona, koga su dva mladica podizala.
Njegove oci bile su zatvorene, na visokom celu videla mu se ogromna modra cvoruga.
„Uzgred budi receno“, rece Jurkovski, „odmah predajte sve oruzje koje ovde imate pri sebi. To vama govorim, badavadzije! Od ovog trenutka ce svako kod koga bude pronadeno oruzje biti na mestu streljan. Dajem komesaru Barabasu odgovarajuca ovlascenja za to.“
Zilin lagano obide sto, izvuce iz dzepa pistolj i pruzi ga Barabasu. Barabas, zagledavsi se u najblizeg gangstera, ubaci metak u cev. U tisini koja je vladala jasno se culo kako je skljocnuo zatvarac pistolja. Oko gangstera se stvori praznina. On poblede, izvuce iz zadnjeg dzepa pantalona pistolj i baci ga na pod. Bela nogom odbaci pistolj u ugao i okrenu se mladicu koji je pridrzavao Ricardsona.
„Ti!“
Ovaj spusti Ricardsona i, smeskajuci se, odmahnu glavom.
„Nemam“, rece.
„No, dobro“, rece Jurkovski. „Narednice, pomozite tim tipovima da se razoruzaju.
Vratimo se nasem razgovoru. Prekinuli su nas“, rece Dzosui. „Vi ste, cini mi se, govorili da se ne mesam u vase stvari, zar ne?“
„Tako je“, rece Dzosua. „Mi smo slobodni ljudi i sami smo posli ovamo, da bismo zaradili. I ne smetajte nam. Mi vama ne smetamo, ne smetajte ni vi nama.“
„Pitanje o tome ko kome smeta za sada cemo ostaviti po strani“, rece Jurkovski.
„A sada hocu nesto da vam ispricam.“ Izvukao je iz dzepa i bacio na sto nekoliko raznobojnih kamencica koji su se svetlucali. „Ovo je takvozvani kosmicki biser“, rece on. „Vi ga dobro znate. To je obicno drago i poludrago
