Svi su, kao i obicno, pred rucak bili zaposleni. Jura se dosadivao nad Kursom teorije metala. Ljutit, neispavan, Jurkovski je nemarno prelistavao nekakav izvestaj. S vremena na vreme je zevao prikrivajuci usta dlanom. Bikov je sedeo u svojoj fotelji i citao poslednje casopise. To je bio dvadeset i cetvrti dan puta, negde izmedu orbite Jupitera i Saturna.
„Promena kristalne resetke kadmijumskog tipa u zavisnosti od temperature u oblasti niskih temperatura se odreduje, kao sto smo videli, odnosom…“ citao je Jura. Pomisli: Interesantno, sta li ce se desiti kad Aleksej Petrovic procita i poslednji casopis? Setio se price Koldvela kako je neki momak jednog vrelog podneva seckao nozem palicu i kako su svi cekali sta ce se desiti kada odsece i poslednji komadic. Prasnuo je u smeh, i tog trenutka se Jurkovski naglo okrenu prema Bikovu.
„Kad bi znao, Aleksej“, rece on, „do koje mi je mere sve to dojadilo, kako bih zeleo da se razdrmam…“
„Uzmi od Zilina tegove“, posavetova mu Bikov. „Ti odlicno znas o cemu govorim“, rece Jurkovski.
„Nagadam“, progunda Bikov. „Odavno vec nagadam.“
„I sta o svemu tome… hm-hm… mislis?“
„Neumoran starac“, rece Bikov i zatvori casopis. „Ti vise nemas dvadeset i pet godina. Zasto stalno letis kao zrebe pred rudu?“
Jura sa zadovoljstvom poce da slusa.
„Zasto… hm-hm… pred rudu?“ zacudi se Jurkovski. „To ce biti potpuno bezopasno proucavanje…“
„A mozda je dosta?“ rece Bikov. „Isprva potpuno bezopasno ulazenje u pecinu kod pijavica, posle bezopasno svracanje smrt-planetolozima — uzgred, kako tvoja jetra? — i na kraju ovaj piratski napad na Bambergu.“
„Dozvoli, ali to je bio moj dug“, rece Jurkovski.
„Tvoj dug je bio da pozoves direktora na Tahmasib, mi bismo mu ovde zajednickim snagama natrljali nos, pripretili bismo mu da cemo spaliti rudnik reaktorom, zamolili bismo radnike da nam predaju gangstere i one koji peku rakiju — i sve bi se zavrsilo bez glupave pucnjave. Kakva ti je to navika da uvek ides
najopasniim putem?“
„Sta to znaci ‘najopasnijim putem’?“ rece Jurkovski. „Opasnost je pojam subjektivan. Tebi to izgleda opasno, a meni — ne.“
„Odlicno“, rece Bikov. „Jurcanje po Prstenu Saturna mi izgleda opasno. Zato ga ne dozvoljavam.“
„Dobro, dobro“, rece Jurkovski. „O tome cemo jos porazgovarati.“ Ljutito je nastavio da prelistava izvestaj i ponovo se okrenuo Bikovu. „Ponekad me prosto cudis, Aleksej!“ izjavi. „Kad bih naisao na coveka koji bi te nazvao kukavicom, ja bih ga zalepio za zid, ali ponekad bacim pogled na tebe, i…“ Ponovo je zatresao glavom i prevrnuo jos nekoliko stranica izvestaja koji je stajao pred njim.
„Postoji budalasta hrabrost“, poucno rece Bikov.
„A postoji i razumna hrabrost.“
„Razumna hrabrost — to je katahreza! Spajanje nespojivih pojmova; prim. prev.
‘Mirnoca planinskog potoka, hladnoca letnjeg sunca’, kako govori Kipling.
Bezumlju hrabrih mi pevamo pesmu!…“
„Otpevali smo i — basta“, rece Bikov. „U nase doba treba raditi, a ne pevati. Ja ne znam sta je to katahreza, ali razumna hrabrost — to je jedini vid hrabrosti koji je prihvatljiv u nase doba. Bez raznih tamo… pokojnika. Kome je potreban pokojnik Jurkovski?“
„Kakav utilitarizam!“ uzviknu Jurkovski. „Necu da kazem da sam u pravu samo ja!
Ali ne zaboravi da postoje ljudi razlicitih temperamenata. Eto, meni, recimo, opasne situacije prosto pricinjavaju zadovoljstvo. Meni je dosadno da zivim tek ovako! I, hvala bogu, nisam samo ja takav…“
„Znas sta, Voloda“, rece Bikov. „Sledeci put povedi sa sobom kao kapetana Bagrata — ako dotle jos bude ziv — i leti s njim ako hoces i na samo Sunce. A ja nemam nameru da blagosiljam takva tvoja zadovoljstva.“
Obojica ljutito zacutase. Jura nastavi da cita: ‘Promena kristalne resetke kadmijumskog tipa u zavisnosti od temperature…’ Zar je Bikov u pravu, pomisli.
To je nepravedno, ako je u pravu. Tacno govore oni koji kazu da je najpametnije — istovremeno i najdosadnije...
Iz komandnog odeljenja izide Zilin s listicem papira u ruci. Pride Bikovu i rece poluglasno:
„Evo, Aleksej Petrovicu, ovo Mihailo Antonovic predaje…“
„Sta je to?“ upita Bikov.
„Program kibernavigatora za let od Japeta.“
„Dobro, ostavi, pogledacu, „rece Bikov.
No, vec program leta od Japeta, pomisli Jura. Oni ce odleteti jos nekud, a mene vise ovde nece biti. Tuzno pogleda Zilina. Zilin je bio u istoj onoj kariranoj kosulji sa zavrnutim rukavima.
Jurkovski iznenada rece:
„Shvati ovo, Aleksej. Ja sam vec star. Kroz godinu ili najkasnije dve, ja cu zauvek ostati na Zemlji, kao Dauge, kao Misa… I mozda je ovaj let — moja poslednja sansa. Zasto neces da me pustis?…“
Zilin na vrhovima prstiju prode kroz kajut-kompaniju i sede na divan.
„Necu da te pustim ne samo zbog toga sto je to opasno“, lagano rece Bikov, „vec i zbog toga sto je to besmisleno opasno. No, Vladimire, kakva je to sumanuta ideja — vestacko poreklo Prstenova Saturna? To je staracki marazam, casna rec…“
„Ti si oduvek bio bez maste, Aleksej“, suvo rece Jurkovski. „Kosmogonija Prstenova Saturna nije jasna i ja smatram da moja hipoteza ima isto takvo pravo na postojanje kao i bilo koja druga, da tako kazem, racionalna. Ja ne govorim o tome da svaka hipoteza ima svoju naucnu vrednost. Hipoteza mora da ima i moralno znacenje. Ona mora da budi uobrazilju i tera ljude da misle…“
„Kakve veze s tim ima uobrazilja?“ rece Bikov.
„To je cist proracun. Verovatnoca dolaska bica bas u Suncev sistem je mala.
Verovatnoca toga da bi im palo na pamet da unistavaju satelite i od njih prave Prsten, ja mislim da je jos manja…“
„Sta mi znamo o verovatnom?“ upita Jurkovski. „Recimo da si u pravu“, rece Bikov. „Recimo da su odista nekada davno u Suncev sistem stigla bica iz nekog drugog sistema i da su napravila vestacki prsten oko Saturna. Obelezili su se, da tako kazemo. Ali, zar ti racunas na to da ces naci potvrdu svoje hipoteze u tom prvom i jedinom istrazivanju u Prstenu?“
„Sta mi znamo o verovatnom?“ ponovi svoje pitanje Jurkovski.
„Ja znam jedno“, ljutito rece Bikov, „da nemas apsolutno nikakvih sansi da saznas i da je cela ta ideja suluda.“
Ponovo su zacutali i Jurkovski je ponovo poceo da cita svoj izvestaj. Imao je tuzno i veoma staro lice. Juri ga je najednom bilo uzasno zao, ali on nije znao kako da mu pomogne.
Jura pogleda u Zilina. Zilin je nesto razmisljao. Bikov se pravio kao da cita casopis. Po svemu se videlo da je i njemu bilo zao Jurkovskog.
Zilin najednom rece:
„Aleksej Petrovicu, a zasto vi smatrate da su sanse male i da zbog toga treba odbaciti sve nade?“
Bikov spusti casopis.
„Ti si drugog misljenja?“
„Svet je veliki“, rece Zilin. „Meni su se dopale reci Vladimira Sergejevica:
‘sta mi uopste znamo o verovatnom?’„
„No, a sta ne znamo o verovatnom?“ upita Bikov. Jurkovski se trze, ali ne odvoji glavu od izvestaja.
„Setio sam se jednog coveka“, rece Zilin. „Imao je interesantnu sudbinu…“
Zilin se neodlucno zaustavi. „Mozda vam smetam, Vladimire Sergejevicu?“
„Pricaj“, naredi Jurkovski i odlucno zalupi izvestaj.
„To ce potrajati“, upozori ga Zilin.
„Tim bolje“, rece Jurkovski. „Pricaj!“
I Zilin poce da prica.
Prica o gigantskoj fluktuaciji.
Ja sam tada jos bio decak, mnoge stvari nisam mogao da shvatim i mnogo sta sam zaboravio, mozda cak i
