odvojilo od zemlje i odnelo nekud, ni ja neznam kud.
Veoma, veoma malo verovatna stvar… Recite mi sada, da li treba da smatram sebe i za ubicu?“
Bio sam potresen i cutah. Prvi put pomislih da je on sve to izmislio. A on tuzno rece:
„A stvar, znate li, nije cak ni u tome. Na kraju krajeva, ona se mozda samo zakacila negde za drvo. Jer ja nisam ni posao da je trazim, bio sam ubeden da je necu pronaci. Ali, znate… Ranije su ta cuda imala veze samo sa mnom licno. Ja fluktuacije nisam mnogo voleo, ali one su, fluktuacije, znate li, volele mene. A sad? Ako takve stvari pocnu da se desavaju i sa mojim poznanicima?… Danas je odletela devojka, sutra nestaje kroz zemlju saradnik, prekosutra… Pa recimo — vi. Jer ni vi sada niste osigurani ni od cega.“
To sam vec shvatao i ja, i to mi je u isto vreme bilo i interesantno i strasno.
To je nesto! Sto pre! Najednom mi se ucinilo da uzlecem i uhvatio sam se obema rukama za kamen na kome sam sedeo.
Neznanac najednom ustade.
„Znate sta, bice bolje da podem“, rece tuznim glasom. „Nikako ne volim besmislene zrtve. Vi sedite, a ja idem. Kako mi to ranije nije palo na pamet!“
Brzo je posao pored obale, stupajuci s kamena na kamen. Onda mi iz daljine doviknu:
„Vi me izvinite ako se nesto desi sa vama! To ne zavisi od mene!“
Odlazio je sve dalje i uskoro se pretvori u sicusnu crnu figuru na fonu svetlucavih talasa. Meni se tada ucini da je zamahnuo rukom i nesto belo bacio u talase. Verovatno je to bila ona sandala. Tako smo se i rastali.
Nazalost, ne bih mogao da ga prepoznam u gomili ljudi. Jedino ako bi se desilo neko cudo. Nikad vise nisam cuo o njemu i, po mome misljenju, nista narocito se tog leta na moru nije desilo. Verovatno se ta devojka ipak zakacila za neku granu i oni su se posle uzeli. Jer on je imao najozbiljnije namere. Ja znam samo jedno. Ako bilo kada, stezuci ruku novom poznaniku, najednom osetim da postajem izvor jakog magnetnog polja, a uz to primetim da moj novi poznanik mnogo pusi, kasljuca — to znaci da je on fenomen, epicentar cuda, gigantska fluktuacija.
Zilin zavrsi svoju pricu i pobedonosno pogleda svoje slusaoce. Juri se prica dopala, ali on, kao i uvek, nije bio siguran u to da li je Zilin pricao istinu ili ne.
Za svaki slucaj za sve vreme price skepticki se smeskao.
„Divno“, rece Jurkovski. „Ali najvise od svega mi se dopada naravoucenije.“
„Kakvo naravoucenije?“ rece Bikov.
„Naravoucenije je ovakvo“ objasni Jurkovski, „ne postoji nista nemoguce, postoje samo malo verovatne stvari.“
„A osim toga“, rece Zilin, „svet je pun cudnovatih stvari — to je broj jedan. I broj dva: sta znamo o verovatnom?“
„Vi me tu zagovarate“, rece Bikov i ustade. „Tebi, Ivane, vidim ne daju mira spisateljske lovorike Mihaila Antonovica. Tu pricu mozes da ubacis u svoje memoare.“
„Svakako cu je i staviti“, rece Zilin. „Zar nije divna?“
„Hvala, Vanja“, rece Jurkovski. „Odlicno si mi pomogao. Interesantno, kako je to kod njega moglo da se javi elektromagnetno polje?“
„Magnetno“, popravi ga Zilin. „On je govorio samo o magnetnom.“
„Da…“ rece Jurkovski i zamisli se.
Posle vecere su utroje ostali u kajut-kompaniji. Mihailo Antonovic, koji je zavrsio svoje dezurstvo, sa velikim zadovoljstvom se zavalio u fotelju Bikova, poceo da cita Pricu o princu Gendzi, a Jura i Zilin su se smestili ispred ekrana magnetovizora da gledaju nekakav laki film. Svetlost u kajut-kompaniji je bila slaba, samo sto se na ekranu u mracnim bojama smenjivala strasna dzungla, po kojoj su koracali istrazivaci, a u uglu je pod lampicom svetlucala cela navigatora. Bila je tisina.
Zilin je Istrazivace vec gledao, bilo mu je interesantnije da posmatra Juru i navigatora. Jura je gledao ekran ne odvajajuci oci od njega i samo bi ponekad na glavi popravio tanak prsten fonodemonstratora. Istrazivaci su mu se mnogo dopali. A Zilin se smejao u sebi i mislio kako je naivan i primitivan taj film, narocito sada, kad ga covek ne gleda prvi put i kad je vec prevalio tridesetu.
Ti podvizi, koji lice na raspevano samomucenje, naivni su od pocetka do kraja, a tog komandanta Sandersa trebalo bi odmah smeniti, natrljati mu nos i poslati natrag na Zemlju kao arhivara, da ne ludi i ne unistava nevine ljude, koji cak nemaju prava ni da mu protivurece. A pre svega bi trebalo zavrsiti sa tom histericarkom Praskovinom — poslati je samu u dzungle, kad je noge toliko svrbe.
I to mi je neka posada! Same samoubice s infantilnim intelektom. Doktor nije bio los, ali autor ga je ubio na samom pocetku, prema svemu da ne smeta idiotskoj zamisli poludelog komandanta.
Najinteresantnije je to sto Jura sve to, razume se, ne moze da vidi, ali pokusaj da ga odvojis od ekrana i nateras ga da cita, recimo, Princa Gendzija… Oduvek je tako bilo, a verovatno ce i biti, da svaki normalni mladic do odredenog uzrasta vise voli dramu jurnjave, traganja, samoistrebljenja, od drame ljudske duse… O, on ce, razume se, potvrditi da je Lav Tolstoj veliki pisac, kao spomenik ljudske duse, da je Golsvorti ogroman i divan kao sociolog, a da Dimitrije Strogov nema premca u istrazivanju unutrasnjeg sveta novog coveka. Ali sve ce to biti samo reci. Nastace, razume se, vreme kada ce biti potresen kad ugleda kneza Andreju od krvi i mesa medu zivima, kada ce zadrhtati od uzasa i zalosti shvativsi Somsa, kada ce osetiti ponos razgledajuci oslepljujuce sunce koje gori u neopisivo slozenoj dusi Strogovskog Tokmakova… Ali sve ce to doci kasnije kad bude sazreo, kad bude stekao iskustvo sopstvenih dusevnih kretanja.
Druga je stvar — Mihailo Antonovic. Podigao je glavu i zagledao se sitnim ocima u pomracinu prostorije, i odmah se pred njim, razume se, nasao daleki lepotan u cudnovatoj odezdi, cudnovato ocesljan i sa nepotrebnim macem za pojasom, lukav i podsmesljiv gresnik, japanski Don Zuan — tacno onakav kakav je svojevremeno iskocio ispod pera genijalne Japanke u raskosnom i prljavom hejanskom dvorcu i otisao da luta po svetu, sve dok se i za njega nisu pronasli genijalni prevodioci. I Mihailo Antonovic ga sada vidi tako, kao da se izmedu njih ne nalazi devet stoleca i milijardu i po kilometara, i vidi ga samo on, a Juri to jos nije dato i bice mu to dato tek kroz jedno pet godina, kad u Jurin zivot udu i Tokmakov, i Forsajti, i Kaca i Dasa i mnogi, mnogi drugi…
Poslednji istrazivac umre pod zastavom i ekran se ugasi. Jura smace sa glave fonodemonstrator i zamisljeno rece:
„Da, odlican film.“
„Divota“, ozbiljno rece Zilin.
„Kakvi ljudi, a?“ Jura se uhvati za cuperak kose. „Kao celik… Heroji poslednjeg koraka. Samo, Praskovina je nekako neprirodna.“
„Da, mogio bi se reci.“
„Ali zato Sanders! Koliko on lici na Vladimira Sergejevica!“
„Meni svi oni lice na Vladimira Sergejevica.“
„Sta vam je!“ Jura se okrete, ugleda Mihaila Antonovica i poce da sapuce:
„Razume se, svi su oni pravi, cisti, ali…“
„Idemo bolje k meni“, predlozi Zilin.
Izisli su iz kajut-kompanije i posli Zilinu. Jura je govorio:
„Svi su oni dobri, ne sporim, ali Vladimir Sergejevic — to je, razume se, nesto sasvim drugo, on je jaci od svih njih, znacajniji…“
Usli su u sobu. Zilin sede i poce da posmatra Juru. Jura je govorio:
„A kakvo blato! Kako je sve to odlicno uradeno — mrka mocvara s ogromnim belim cvetovima i necija koza koja se sija u blatu… I urlici dzungle…“
On zacuta.
„Vanja“, rece zatim oprezno, „a vama se, vidim, film ne dopada bas mnogo?…“
„Sta ti je!“ rece Zilin. „Jednostavno sam ga vec gledao, a uz to sam star, i sve te mocvare sam video i sam. Lutao sam po njima i znam kako je tamo u stvari…“
Jura sleze ramenima. Bio je nezadovoljan.
„I odista, dragi moj, nije sustina u blatu.“ Zilin se zavali u fotelji i zauze svoju omiljenu pozu: zabacio je glavu, ukrstio ruke pod potiljkom i rasirio laktove. „I ne misli, molim te, da pri tome mislim na razliku u nasim godinama.
Ne. Nije istina da postoje deca i odrasli. Eto, na primer, ti, Mihailo Antonovic
