i ja. Da li bi ti sada pri cistoj svesti poceo da citas Pricu o Gendziju? Vidim odgovor na to pitanje na tvome licu. A Mihailo Antonovic sad cita Gendzija, cini mi se, vec peti put, a ja sam prvi put osetio tu lepotu tek ove godine…“ Zilin zacuta i objasni: „Lepotu te knjige, razume se. A lepotu Mihaila Antonovica sam osetio mnogo ranije.“
Jura ga sumnjicavo pogleda.
„Ja, razume se, znam sta je to klasika i ostalo“, rece. „Ali citati Gendzija pet puta — to ne bih radio. Tamo je sve zamrseno, komplikovano… A zivot u sustini je jednostavan, mnogo jednostavniji nego sto se predstavlja u takvim knjigama…“
„Zivot je u svojoj sustini komplikovan“, rece Zilin. „Mnogo komplikovaniji nego sto ga opisuju takvi filmovi kao sto su Istrazivaci. Ako hoces, pokusacemo da sve razjasnimo. Uzmimo komandanta Sandersa. On ima zenu i sina. Ima prijatelje.
A ipak, on se lako odlucuje da umre. On ima savesti. A kako lako vodi u sigurnu smrt svoje ljude…“
„On je zaboravio na sve to, jer je…“
„Na to se, Jura, nikad ne zaboravlja. I najvaznije u filmu treba da bude ne to sto je Sanders herojski poginuo, vec to sto je uspeo, i kako je uspeo, da natera sebe da zaboravi na smrt. Jer njegova pogibija je, dragovicu moj, bila vise nego sigurna. Toga u filmu nema i zbog toga sve to izgleda tako prosto i jednostavno.
A kad bi to bilo, onda bi ti film bio dosadan…“
Jura je cutao.
„No?“ upita Zilin.
„Mozda“, preko volje progovori Jura. „Ali meni se ipak cini da na zivot treba gledati jednostavnije.“
„To ce proci“, obeca mu Zilin. Zacutali su. Zilin je posmatrao lampu.
Jura rece: „Postoji kukavicluk, postoji podvig, postoji rad interesantan i neinteresantan. Da li sve to treba mesati, predstavljati kukavicluk kao podvig i obrnuto?“
„A ko sve to preplice, ko je to nistavilo?“ povika Zilin.
Jura se nasmeja.
„Ja sam prosto shematski zamislio kako to biva u nekim knjigama. Uzmu nekog tipa, puste oko njega slonove, a posle se desi ono sto se zove ‘raskosni paradoks’ ili ‘protivurecna figura’. A on je — obican tip. Isti kao Gendzi.“
„Svi smo mi pomalo konji“, rece Zilin. „Svako od nas je konj na svoj nacin. To zivot sve preplice. Njegovo velicanstvo Zivot. To blagosloveno nistavilo. Zivot tera ponositog Jurkovskog da moli nepomirljivog Bikova. Zivot tera Bikova da odbija molbu svog najboljeg prijatelja. Ko je od njih konj, odnosno tip? Zivot tera Zilina, koji se u celosti slaze sa celicnom linijom Bikova, da izmislja pricu o gigantskoj fluktuaciji, da bi tako izrazio svoj protest protiv nepokolebljivosti te linije. Zilin je takode tip. Sam medu slonovima, a nikakve stabilnosti ubedenja. A poznati vakuum-varilac Borodin? Zar on ne vidi smisao svog zivota u tome da ga dG za ideju na oltar? I ko ga je pokolebao — ne logikom vec izrazom lica? Polutruli krcmar sa Divljeg zapada. Pokolebao te je, zar ne?“
„Pa… u nekom smislu…“
„Zar nije tip i taj Borodin? Sad mi reci, zar nije zivot jednostavan? Izabrao si sebi princip — i radi sta hoces. Ali principi su dobri zbog toga sto stare. Oni stare brze od coveka, a coveku preostaju samo oni koje diktira istorija. Na primer, u nase doba, istorija je surovo objavila Jurkovskom: dosta! Nikakva otkrica ne vrede jedan jedini ljudski zivot. Stavljati na rizik ljudski zivot vredi samo radi zivota. To nisu izmislili ljudi. To je diktirala istorija, a ljudi su ti koji su napravili tu istoriju. Ali tamo gde se opsti princip sukobljava slicnim principom — tamo se zavrsava jednostavan zivot i otpocinje komplikovan. Takav je zivot.“
„Da“, rece Jura. „Sigurno.“
Oni zacutase i Zilin ponovo oseti mucnu podvojenost, koja ga nije napustala vec nekoliko godina. Kao da uvek kad odlazi na putovanje, na Zemlji ostaje nekakav vazan posao, nesto veoma vazno za ljude, neobicno vazno, vaznije od ostale vasione, vaznije od svega sto su uradile ljudske ruke.
Na Zemlji su ostali ljudi, omladina, deca. Tamo su ostajali milioni i milioni takvih Jurika i Zilin je osecao da on moze da im pomogne, ili barem nekima od njih. Svejedno gde. U skolskom internatu. Ili u fabrickom klubu. Ili u pionirskom domu. Pomoci im da udu u zivot, pomoci im da nadu sebe, da odrede svoje mesto u svetu, da nauce da odmah vide mnoge stvari, da nauce da zele da rade za hleb.
Nauciti ih da se ne klanjaju autoritetima vec da ih proucavaju i uporeduju njihove zakljucke sa zivotom. Nauciti ih da se oprezno odnose prema iskustvu starih ljudi, jer se zivot veoma brzo menja. Nauciti ih da preziru malogradansku mudrost. Nauciti ih da nije sramota voleti i plakati zbog ljubavi.
Nauciti ih da su skepticizam i cinizam u zivotu jevtini, da je to mnogo lakse i dosadnije nego se radovati i diviti zivotu.
Nauciti ih da veruju pokretima duse bliznjega svoga. Nauciti ih da je bolje dvadeset puta pogresiti i prevariti se nego se s nepoverenjem ponasati prema svakome.
Nauciti ih da stvar nije u tome kako na tebe uticu drugi, vec u tome kako ti utices na druge.
Nauciti ih da jedan covek sam za sebe mnogo ne vredi.
Jura uzdahnu i rece:
„Hajdete, Vanja, da odigramo partiju saha.“
„Hajde“, rece Zilin.
DIONA: CETVORONOSCI
Direktora opservatorije na Dioni Jurkovski je poznavao odavno, jos kad je ovaj bio aspirant u Institutu planetologije. Vladislav Kimovic Sersenj je tada kod Jurkovskog pohadao specijalni kurs predavanja Planete giganti. Jurkovski ga se secao i voleo ga je zbog njegove intelektualne drskosti i izuzetne usredsredenosti i upornosti.
Sersenj je dosao pravo u keson do doceka svog starog profesora.
„Nisam ocekivao, nisam ocekivao“, govorio je vodeci Vladimira Sergejevica, drzeci ga za lakat prema svom kabinetu.
Sersenj vise nije bio onaj stari. Nije vise postojao vitak, crnokos momak, uvek preplanuo i pomalo naburen. Sersenj je postao bled, procelav, ugojio se i stalno se smeskao.
„Odista nisam ocekivao!“ ponavljao je sa zadovoljstvom. „Kako ste to odlucili da dodete ovamo, nama, Vladimire Sergejevicu? I niko nam nista nije rekao…“
U kabinetu je Jurkovskog posadio za svoj sto odgurnuvsi u stranu pritiskivac, ispod koga se nalazila gomila fotokorektura, a sam je seo na stolicicu preko puta stola. Jurkovski se osvrtao oko sebe i zadovoljno klimao glavom. Kabinet je bio omanji i skoro prazan. Pravo radno mesto naucnika na meduplanetarnoj stanici. I sam Vladislav je odgovarao tom mestu. Na sebi je imao iznosen, stari radnicki kombinezon sa zavrnutim rukavima, koji je bio pazljivo ispeglan, a puno lice mu je bilo brizljivo izbrijano.
„A vi ste ostareli, Vladislave“, rece Jurkovski sa zaljenjem. „I… hm-hm… figura vam vase nije ona stara. Vi ste bili sportista, Vladislave.“
„Sest godina skoro bez kretanja, Vladimire Sergejevicu“, rece Sersenj. „Teza je ovde pedeset puta manja nego na Planeti, a nemam vremena da se, kao nasa omladina, mucim sa federima. Uz to mi je i srce popustilo, gojim se. A i sta ce mi vitkost, Vladimire Sergejevicu? Zeni je svejedno kakav sam, a radi devojaka da mrsam — ni temperament mi nije taj, a i polozaj mi ne dozvoljava…“
Nasmejali su se.
„A vi ste se, Vladimire Sergejevicu, malo izmenili.“
„Da“, rece Jurkovski. „Kose manje, a pameti vise.“
„Ima li nesto novo u institutu?“ upita Sersenj. „Kako stoje stvari kod Gabdula Kadirovica?“
„Gabdul se zaglibio“, rece Jurkovski. „Sa nestrpljenjem ocekuje vase rezultate, Vladislave. U sustini, cela planetologija Saturna se drzi na vama. Razmazili ste ih, Vladislave… hm-hm… razmazili.“
„Pa sta cemo“, rece Sersenj. „Zbog nas stvari nece stati. Sledece godine otpocecemo dubinsko ispitivanje… Kada biste mi samo ljude dali, Vladimire Sergejevicu, strucnjake. Iskusne, jake i dobre strucnjake.“
