„Evo proracuna“, rece. „Koeficijenti apsorpcije.“
Jurkovski mirno rece:
„Sta je to, Petre… hm-hm… ne secam se kako vam ono bese prezime po ocu, necete ni da se pozdravite sa mnom?“
„Izvinite, Vladimire Sergejevicu“, rece ovaj. „Dobar dan. Cini mi se da sam se malo zaboravio.“
„Cini mi se da ste se odista zaboravili, Bazanove“, tiho rece Sersenj.
Bazanov sleze ramenima i izide zalupivsi za sobom vratima. Jurkovski se naglo ispravi i umalo ne lupi glavom o tavanicu. Sersenj ga uhvati za ruku.
„Magnetne potkovice kod nas treba drzati na podu, druze generalni inspektore“, rece smejuci se. „Ovo vam nije vas Tahmasib.“
Jurkovski pogleda prema zatvorenim vratima. Zar je to Bazanov, zacudeno pomisli.
Sersenj se uozbilji.
„Ne cudite se ponasanju Bazanova“, rece. „Mi smo se posvadali bas zbog tih koeficijenata apsorpcije. On smatra da je ispod njegovog dostojanstva da proracunava kaeficijente i vec dva dana zbog toga terorise celu opservatoriju.“
Jurkovski se namrsti pokusavajuci da se necega seti. A onda jednostavno odmahnu rukom.
„Necemo vise o tome“, rece. „Dajte, Vladislave, da pogledamo te vase paradokse…“
Od Tahmasiba je za cilindricnu kulu lifta, preko kamenite ravne povrsine, bila zategnuta tanka sajla. Jura se lagano i oprezno kretao po njoj, sa zadovoljstvom osecajuci da period priprema u uslovima bestezinskog stanja na Zemlji nije bio uzaludan. Ispred njega, na pedesetak koracaja, u zutoj svetlosti Saturna svetlucao se skafander Mihaila Antonovica.
Ogromni zuti srp Saturna video se sa strane. Napred se nalazio zelenkasti mladi mesec — to je bio Titan, najveci prirodni trabant u Suncevom sistemu. Jura se osvrte prema Saturnu. Prstenovi Saturna se sa Dione nisu videli. Video se samo tanki, srebrnasti zrak, koji je taj srp sekao na dva dela. Neosvetljeni deo diska Saturna presijavao se zelenkastom svetloscu. Negde sa druge strane Saturna okretala se Reja.
Mihailo Antonovic saceka Juru i oni se zajedno provukose kroz niska, polukruzna vrata. Opservatorija se nalazila pod povrsinom Dione. Na povrsini su se nalazile samo mrezaste kule interferometara i paraboloidi antena, koje su licile na ogromne tanjire. U kesonu, izvlaceci se iz skafandera, Mihail Antonovic rece:
„Ja cu, Jura, otici u biblioteku, a ti se ovde prosetaj, pogledaj malo.
Saradnici su ovde mladi, brzo ces se upoznati s njima. Naci cemo se kroz jedno dva sata… Ili se vrati sam pravo na brod. On lupi Juru po ramenu i, praveci buku svojim metalnim potkovicama, ode hodnikom ulevo.“ Jura krete nadesno.
Hodnik je bio ovalan, oblozen plasticnom masom; samo se pod nogama nalazila uska celicna staza, izgrebana potkovicama. Duz hodnika su se pruzale cevi. U njima je nesto klokotalo i buckalo. Mirisalo je na borovinu i ugrejani metal.
Jura prode pored nekih otvorenih vrata. U prostoriji nije bilo nikoga, samo su se na pultu koji se video kroz vrata palile i gasile raznobojne lampice. Kako je tiho, pomisli Jura. Niko se ne vidi i niko se ne cuje. Skrete u poprecni hodnik i zacu muziku. Neko je negde svirao na gitari, sigurno i lagano, neku tuznu melodiju. Zar je i na Reji tako? — najednom pomisli Jura. On je voleo da oko njega bude bucno, da svi uvek budu zajedno, da se smeju, sale i pevaju. I najednom je osetio tugu. Onda pomisli da su sada sigurno svi na svojim radnim mestima, ali ipak ne mogade da se oslobodi utiska da ljudi u ovakvim kruznim, praznim hodnicima ne mogu da se ne dosaduju — i ovde i na drugim dalekim planetama. Krivac je verovatno bila gitara.
Najednom neko zlobnim glasom progovori iznad njegove glave:
„A, to te se vec ne tice! Uopste te se ne tice!“
Jura se zaustavi. Hodnik je bio prazan. Zacu se i drugi glas, koji kao da se izvinjavao:
„Nisam mislio nista lose, Vitalije. Jer to odista nije potrebno ni tebi, ni njoj, ni Vladislavu Kimovicu. To nikome nije potrebno. Ja sam samo hteo da kazem…“
Glas pun zlobe ga prekide:
„Vec sam cuo, i sve mi je to dojadilo! I ostavite me na miru s tim vasim Averinom, te trpajte nos u moje licne stvari! Molim vas samo jedno: dajte mi da odradim svoje tri godine — i gubite se do stotinu davola?…“
Levo od Jure otvorise se jedna vrata i u hodnik izlete belokos mladic od oko dvadeset i pet godina. Njegova svetla kosa bila je razbarusena, lice crveno i besno. On besno zalupi vrata za sobom i zaustavi se pred Jurom. Jedan trenutak su se posmatrali.
„Ko ste vi?“ upita belokosi.
„Ja“, rece Jura, „ja sam sa Tahmasiba.“
„A“, prezrivo rece belokosi. „Znaci, jos jedan ljubimac!“
On zaobide Juru i pojuri hodnikom, stalno poskakujuci do tavanice i gundajuci:
„Idite svi do sto davola! Idite svi…“ Jura hladno viknu za njim:
„Da niste mozda prst prignjecili, junacino?“ Belokosi se ne okrete.
Gle, pomisli Jura. Ovde bas i nije tako dosadno kao sto to na prvi pogled izgleda.
Okrenuo se prema otvoru i konstatovao da se pred njim nalazi jos jedan covek, verovatno onaj koji se izvinjavao. Bio je kao od brega odvaljen, sirokih ramena i odeven ne bez ukusa. Kosa mu je bila lepo zacesljana, a lice rumeno i tuzno.
„Vi ste sa Tahmasiba?“ tiho upita klimnuvsi glavom.
„Da“, rece Jura.
„Sa Vladimirom Sergejevicem Jurkovskim? Dobar dan.“ Covek pruzi ruku. „Ja sam Kravec, Anatolije. Vi cete raditi kod nas?“
„Ne“, rece Jura. „Ja sam ovde samo u prolasku.“
„Ah, u prolasku?“ rece Kravec i dalje drzeci Jurinu ruku. Dlan mu je bio suv i hladan.
„Jurije Borodin“, rece Jura.
„Drago mi je“, rece Kravec i najzad pusti Jurinu ruku. „Znaci, vi ste u prolasku. Recite, Jura, da li je Vladimir Sergejevic ovamo odista stigao u inspekciju?“
„Ne znam“, rece Jura.
Rumeno lice Anatolija Kravec postade jos tuznije. „Pa da, razume se, odakle biste to i mogli da znate… Ovde, kod nas, najednom su pocele da se sire glasine… Da li odavno poznajete Vladimira Sergejevica?“
„Mesec dana“, preko volje odgovori Jura. On je vec shvatao da mu se Kravec ne dopada. Mozda zbog toga sto je sa belokosim govorio izvinjavajucim glasom. Ili zbog toga sto je stalno postavljao pitanja na koja Jura nije zeleo da odgovara.
„A ja ga poznajem vec duze vremena“, rece Kravec. „Studirao sam kod njega.“
Najednom se trze. „Zasto stojimo ovde, u hodniku? Udite!“ Jura zakoraci preko praga. Prostorija u koju je usao prema svemu je bila laboratorija za propracunavanja. Duz zidova su se pruzale staklene stalaze elektronske masine za racunanje. Na sredini se nalazio beli pult i ogroman sto, pretrpan raznim papirima i shemama. Na stolu se nalazilo i nekoliko omanjih rucnih elektricnih masina za racunanje.
„To je nas mozak“, rece Kravec. „Sednite.“ Jura ostade stojeci. Cutanje se otezalo.
„Na Tahmasibu se nalazi ista takva masina“, izjavi Jura.
„Sad svi posmatraju“, progovori Kravec. „Vidite, nikoga nema. Kod nas uopste svi mnogo posmatraju. Mnogo rade. Vreme leti skoro neprimetno. Ponekad zbog rada dolazi do takvih svada…“ Odmahnuo je rukom i nasmejao se. „Nasi astrofizicari su se sasvim posvadali. Svako ima svoju ideju i svako smatra da je onaj drugi — budala. Svi se objasnjavaju preko mene. A ja izvlacim deblji kraj i od jednih i od drugih.“
Kravec zacuta i pogleda u Juru kao da nesto ocekuje.
„Sta cete“, rece Jura gledajuci u stranu. „Desava se.“
Razume se, pomisli on, niko ne zeli da svade iznosi iz svoje kuce.
„Nas je ovde malo“, rece Kravec, „svi smo jako zauzeti. Nas direktor Vladislav Kimovic jako je dobar covek, ali je i on jako zauzet. Tako da na prvi pogled moze da izgleda kao da je kod nas jako dosadno. A, u stvari, svako od nas danima sedi nad svojim radom.“
Ponovo pogleda u Juru. Jura uctivo odgovori:
„Da, razume se, ovde imate sta da radite. Kosmos je mesto za rad, a ne za zabavu. Pa ipak, izgleda da je kod vas pomalo prazno. Samo sto negde svira gitara.“
