„Strucnjaci“, rece smeskajuci se Jurkovski. „Strucnjaci su svima potrebni. Samo, to je, uzgred budi receno, vas posao, Vladislave, da pripremate strucnjake. Vi, vi ste taj ko treba da ih da institutu, a ne institut vama. A ja sam cuo da je Miler od vas otisao na Tefiju. Cak i one sto smo vam dali, vi ispustate iz ruku, umesto da ih cuvate za sebe.“
Sersenj odmahnu glavom.
„Dragi Vladimire Sergejevicu“, rece, „ja treba da radim, a ne strucnjake da stvaram. Zamislite samo — Miler. Odlican atmosfericar, dvadesetak dobrih radova.
Ali Diona mora svoj program da ispuni, a ne da ugada raznim tamo Milerima. A takve kao sto je Miler neka zadrzi institut. Niko se nece otimati za takve. Nama su ovde potrebni mladi, disciplinovani ljudi… Ko je tamo sada u koordinacionom odeljenju? I dalje Barkan?“
„Da“, rece Jurkovski. „To se i vidi.“
„No, no, Vladislave. Barkan je dobar radnik. Ali, sada je otvoreno pet novih opservatorija u kosmosu. I svima su potrebni ljudi.“
„No, eto, vidite li, drugovi! Tako je to“, rece Sersenj, „kad se ne planira kako treba. Opservatorija ima vise, a strucnjaka nema vise? Pod takvim uslovima se vise ne moze raditi.“
„Dobro“, veselo rece Jurkovski, „vase… hmhm… nezadovoljstvo, Vladislave, svakako cu preneti Barkanu. I, uopste, Vladislave, pripremite vase zalbe i zamerke. Na ljude i opremu. Koristite slucaj, jer sam sada ovlascen da odlucujem i kaznjavam. Dobio sam najvecu vlast, Vladislave.“ Sersenj zacudeno podize obrve. „Da, Vladislave, vi razgovarate sa generalnim inspektorom MUKS-a.“
Sersenj trze glavu.
„Ah… tako znaci?“ lagano rece. „To nisam ocekivao. „Najednom se ponovo osmehnu. „A ja, stara budala, lupam glavom: kako se to desilo da najveci svetski planetolog tako iznenada, bez upozorenja… Interesantno, cime je nasa mala Diona zasluzila posetu generalnog?“
Jos jednom se nasmejase.
„Slusajte… hm-hm… Vladislave“, rece Jurkovski. „Mi smo zadovoljni radom opservatorije, vi to odlicno znate. Ja sam vama licno veoma zadovoljan, Vladislave. Precizno… hm-hm… radite. I ja se uopste nisam spremao da vas uznemiravam, kako da kazem, po… hm-hm… zvanicnoj duznosti. Ali, ipak — pitanje ljudi. Shvatite, Vladislave, izvesno, ja bih rekao, zakonsko nerazumevanje izaziva cinjenica sto kod vas… hm-hm… Eto, tokom protekle godine kod vas je zavrseno dvadeset radova. Dobri radovi. Neki cak i odlicni, na primer, onaj… hm-hm… o odredivanju dubine egzofernih slojeva prema konfiguraciji senki Prstenova. Da. Dobri radovi. Ali medu njima nema nijednog samostalnog. Sersenj i Averin. Sersenj i Svirski. Sersenj i Satrova… Postavlja se pitanje: a gde su, jednostavno, Averin i Satrova? Gde je samo Svirski? To jest, stice se utisak da vi vodite svoju odmladinu na uzici. Razume se, mnogo je vazniji rezultat, pobedniku se ne sudi… hm-hm… ali ni pri vasoj zauzetosti, vi nemate prava da ispustate iz vida i pripremu strucnjaka. Oni ce ranije ili kasnije morati da rade samostalno. I da uce druge. Kako je kod vas u tom pogledu?“
„Pitanje je na svom mestu, Vladimire Sergejevicu“, rece Sersenj posle kraceg cutanja. „Ali, kako odgovoriti na njega — to odista ne znam. I sve to izgleda sumnjivo. Ja bih rekao — odvratno. Ja sam vec nekoliko puta pokusavao da odbijem koautorstvo — znate, da bih jednostavno spasao svoje lice. I zamislite, momci mi ne dopustaju! I ja ih shvatam. Eto, Tolja Kravec“, lupio je dlanom po fotokorekturi. „Odlican prakticar. Majstor preciznog merenja. Odlican inzenjer.
Ali…“ on rasiri ruke, „on nema dovoljno iskustva, sta li… Ogroman, najinteresantniji materijal osmatranja i — prakticno potpuna nesposobnost za kvalifikovanu analizu rezultata. Vi znate, Vladimire Sergejevicu, ja sam naucnik, meni je zao materijala koji propada, a objaviti ga u sirovom obliku, da bi zakljucke izvlacio Gabdul Kadirovic — to takode nekako ne ide! Ne mogu da izdrzim, sedam za sto, pocinjem da interpretiram sam. No… samoljublje… Tako se i pojavljuje — Sersenj i Kravec.“
„Da“, zamisljeno rece Jurkovski. „Desava se. Ne uznemiravajte se zbog toga, Vladislave, nije to nista strasno… Mi vas odlicno poznajemo. Da, Anatolij Kravec. Cini mi se da ga se… hm-hm… secam. Ljudeskara. Veoma ljubazan i uctiv. Da, da, secam ga se. Bio je, secam se, odlican student, vredan. Ja sam bio ubeden da je on na Zemlji, u Abastumaniji… Da. Znate, Vladislave, ispricajte mi, molim vas, nesto o vasim saradnicima. Ja sam ih vec skoro sve pozaboravljao.“
„Pa“, rece Sersenj, „to nije tesko. Nas je ovde, na Dioni, sve u svemu osmoro.
No, Dica i Olenjevu cemo iskljuciti — oni su inzenjeri-kontrolori. Odlicni, pametni momci, nijednog nesrecnog slucaja za tri godine rada. O meni takode necemo govoriti. Znaci imamo jos pet astronoma. Averin. Astrofizicar. Obecava da ce postati dragocen radnik, ali se za sada mnogo razbacuje. Meni licno se ta osobina nikada i ni kod koga nije mnogo dopadala. Zbog toga Miler i ja nikako nismo mogli da se slozimo. Tako, onda imamo Svirskog, Vitalija. Takode astrofizicar.“
„Dozvolite“, rece Jurkovski, najednom sinuvsi licem. „Averin i Svirski! Kako da ne… To je bio odlican par. Secam se, bio sam lose raspolozen i oborio sam Averina, a Svirski je odbio da polaze. Secam se, to je bila dirljiva buna… Da, to su bili odlicni drugovi. Kako da se ne secam.“
„Sad su se ohladili jedan prema drugome“, tuzno rece Sersenj.
„A sta se… hm-hm… desilo?“
„Devojka“, ljutito rece Sersenj. „Obojica su se preko usiju zaljubila u Zinu Satrovu…“
„Secam se!“ uzviknu Jurkovski. „Mala, vesela, oci plave kao… hm-hm… nezaboravak. Svi su joj se udvarali, a ona je svima odgovarala salom. Bila je jako vesela.“
„Sad vise nije“, rece Sersenj. „Zapetljao sam se u tim stvarima srca, Vladimire Sergejevicu. Neka bude kako vi hocete, ali sto se tice toga, uvek sam istupao protiv vas i istupacu i dalje. Mladim devojkama nije mesto na udaljenim bazama, Vladimire Sergejevicu.“
„Ostavite se, Vladislave“, rece Jurkovski i namrsti se.
„Stvar nije u tome, na kraju krajeva. lako sam mnogo ocekivao od tog para — od Averina i Svirskog. Ali oni su zatrazili razlicite teme. Sad njihovu staru temu razradujemo Averin i ja, a Svirski radi odvojeno. Da, Svirski. Miran, uzdrzljiv, iako pomalo i flegmatican. lmam nameru da ga ostavim kao svog zamenika kad odem na odmor. Jos nije sasvim samostalan, mora mu se pruzati pomoc. No, o Tolji Kravecu sam vec pricao. Zina Satrova…“ Sersenj zacuta i pocesa se iza uveta.
„Devojka!“ rece. „Zna stvari, razume se, ali… Takva, znate, gubi se u svemu.
Emocije. Uostalom, ne bih imao nekih zamerka na njen rad. Svoj hleb na Dioni zaraduje. I, na kraju, Bazanov.“
Sersenj zacuta i zamisli se. Jurkovski baci pogled na fotokorekturu, a onda vise nije mogao da izdrzi, podize pritiskivac s nje i procita: SERSENJ I KRAVEC: PRASINA KOJA SACINJAVA PRSTENOVE SATURNA.
Uzdahnu i baci pogled na Sersenja.
„No“, upita, „kakav je… hm-hm… Bazanov?“
„Bazanov je odlican radnik“, odlucno rece Sersenj. „Malo je plah, ali je dobra, pametna glava. Tesko je izici s njim na kraj, to je istina.“ Bazanov… Nesto ga se ne secam… „Cime se bavi?“
„Atmosferac. Znate, Vladimire Sergejevicu, on je suvise precizan. Rad je gotov, njemu je jos Miler pomagao, treba ga objaviti — a on nece! Stalno je necim nezadovoljan, stalno mu se cini da nesto nije dovoljno obradio… Znate, takav… samokritican covek. Samokritican i uporan. Odavno vec koristimo njegove rezultate… Glupo ispada — nemamo na sta da se pozovemo, kad ih koristimo. A ja se, otvoreno govoreci, mnogo ne uzbudujem. Uporan je i jako razdrazljiv.“
„Da“, rece Jurkovski. „Secam ga se. Takav je… hm-hm… samostalan, bio i kao student. Da… veoma.“ Kao slucajno uze u ruku fotokorekturu i rasejano poce da je prelistava. „Da… hm-hm… interesantno. A ovaj rad vam jos nisam video, Vladislave“, rece.
„To je najnoviji“, rece Sersenj smeskajuci se. „Korekturu cu sam, prema svemu, odneti na Zemlju kad podem na odmor. Dosli smo do paradoksalnih rezultata, Vladimire Sergejevicu. Zaprepascujuci rezultati. Evo, pogledajte…“
Sersenj obide sto i naze se nad Jurkovskim, ali u tom trenutku neko zakuca na vrata.
„Izvinit, Vladimire Sergejevicu“, rece Sersenj i uspravi se. „Udite!“ glasno rece.
Kroz nizak, ovalan otvor, sagavsi se, ude koscat, bled mladi covek. Jurkovski ga odmah prepoznade — to je bio Peca Bazanov, dobrocudan, pametan i posten mladic, velika dobricina. Jurkovski vec poce da mu se smeska, ali mu Bazanov samo hladno klimnu glavom, pride stocicu i stavi ispred Sersenja na sto jednu fasciklu.
