ono najinteresantnije. Bila je noc, lice tog coveka nisam ni video. A glas mu je bio najobicniji — malo tuzan i sipljiv, i ponekad je kasljucao, kao da je bio zbunjen. Jednom recju, ako bih ga sreo jos koji put na ulici, sigurno ga ne bih prepoznao.
Susreli smo se na plazi. Ja sam se upravo bio okupao i sedeo sam na steni. Onda sam zacuo kako se iza mene pocela da rusi zemlja — to se on spustao niz nasip, zamirisao je duvanski dim i on je stao pored mene. Kao sto sam vec rekao, sve se to desavalo nocu. Nebo je bilo pokriveno oblacima, pocinjala je bura. Po plazi je duvao jak, topao vetar. Neznanac je pusio. Vetar je izbacivao iz njegove cigarete dugacke narandzaste iskre, koje su letele i nestajale nad pustom plazom. To je bilo jako lepo i ja se toga odlicno secam. Imao sam sesnaest godina i nisam ni pomisljao na to da ce poceti da razgovara sa mnom. Ali on je poceo da govori. I poceo je jako cudno.
„Svet je pun cudnovatih stvari“, rekao je.
Ja sam zakljucio da on jednostavno razmislja naglas i ocutao sam. Okrenuo sam se i pogledao ga, ali nisam nista video, bilo je suvise mracno. A on ponovi:
„Svet je pun cudnovatih stvari.“ Onda ponovo povuce dim iz svoje cigarete zasuvsi me citavom kisom iskrica.
Ja sam ponovo ocutao: bio sam stidljiv. Popusio je cigaretu do kraja, zapalio novu i seo na stenu pored mene. S vremena na vreme pocinjao je nesto da mrmlja, ali sum vode je zaglusivao njegove reci i ja sam cuo samo nerazumljivo brundanje. Na kraju glasno rece:
„Ne, to je vec suvise. Ja to moram nekome da ispricam.“
I obrati se meni, prvi put od trenutka svog dolaska na plazu:
„Ne odbijajte da me saslusate, molim vas.“
Ja, razume se, nisam odbio. On rece:
„Samo, bicu prinuden da pocnem izdaleka, jer ako vam odmah ispricam sve, vi jednostavno nista necete shvatiti i necete mi verovati. A meni je veoma vazno da mi verujete. Meni niko ne veruje, a vec je to otislo jako daleko… To je pocelo jos u detinjstvu. Poceo sam da sviram violinu i razbio sam cetiri case i tacnu.“
„Kako to?“ upitah ga. I odmah se setih nekog vica u kome jedna dama govori drugoj: „Mozete da zamislite, juce je domar bacao drva u nas podrum i razbio nam luster.“ Postoji takav stari vic.
Neznanac se tuzno nasmeja i rece:
„Evo, zamislite, to se desilo. Tokom prvog meseca ucenja. Vec tada je moj nastavnik rekao da on u zivotu nije video nista slicno.“
Ja sam ocutao, ali sam takode pomislio da je to moralo da izgleda veoma cudnovato. Zamislio sam ga kako razmahuje gudalom i kako s vremena na vreme njime udara u vitrinu. To je odista moglo daleko da ga odvede.
„To je prirodni fizicki zakon“, objasni on iznenada. „Pojava rezonancije.“ I on mi, jednim dahom, isprica anegdotu iz skolske fizike o tome kako je preko mosta marsovala ceta vojnika i kako se most zbog toga srusio. Posle mi je objasnio da case i tacne takode mogu da se razbiju rezonancijom, ako se pronadu zvucna treperenja odgovarajuce ucestalosti. Moram da kazem da sam od tog trenutka jasno shvatio da je zvuk — vibracija.
Neznanac mi je objasnio da je rezonancija u svakodnevnom zivotu (u domacinstvu, kako se on izrazavao) stvar veoma retka i odusevljavao se time sto je neki stari zakonik uzimao u obzir i takvu sitnicu i predvidao kaznjavanje vlasnika onog petla koji svojim kukurekanjem razbije susedu bokal.
Ja sam se slozio s tim da to odista mora biti vrlo retka pojava. Do tog trenutka nisam o tome nista bio cuo.
„Veoma, veoma retka“, rece on. „A ja sam samo za mesee dana svojom violinom razbio cetiri case i jednu tacnu. Ali, to je bio samo pocetak.“
Zapalio je novu cigaretu.
„Uskoro su moji roditeljl i prijatelji zapazili da ja narusavam zakon sendvica.“
Odlucih da se ne obrukam i rekoh:
„Cudno prezime.“
„Kakvo prezime?“ upita on. „Ah, zakon? Ne, to nije prezime. To je… kako da vam kazem… nesto saljivo. Znate, postoji citava grupa uzrecica: dosao kao kec na jedanaest… Sendvic uvek pada buterom na zemlju… U tom smislu da se lose cesce desava od dobrog. Ili u naucnoj formulaciji: verovatnoca zeljenog dogadaja je uvek manja od polovine.“
„Polovine cega?“ upitah, ali odmah shvatih da sam izvalio glupost. On se zacudi.
„Zar vi ne znate teoriju verovatnoce?“ upita me. Odgovorio sam mu da to jos
nismo ucili u skoli.
„Onda nista necete moci da shvatite“, rece razocarano.
„A vi objasnite“, rekoh ljutito i on poce da mi objasnjava. Objasnio mi je da je verovatnoca — kvantitativna karakteristika mogucnosti desavanja ovog ili onog dogadaja.
„A kakve veze s tim imaju sendvici?“ upitah.
„Sendvic moze da padne ili buterom prema zemlji Ili buterom okrenutim nagore“, rece. „Eto, ako govorimo uopsteno, ako budete bacali sendvic na srecu, on ce padati cas ovako cas onako. U polovini sIucajeva on ce pasti buterom nagore, a u polovini — buterom prema zemlji. Da li vam je jasno?“
„Jeste“, rekoh. I zbog neceg se setih da jos nisam vecerao.
„U takvim slucajevima se govori da je verovatnoca zeljenog rezultata jednaka polovini.“
Dalje mi je ispricao da ako bi se sendvic bacao sto puta, on moze da padne buterom okrenutim nagore ne pedeset, vec pedeset i pet ili dvadeset puta, i da samo u slucaju ako se eksperiment ponavlja mnogo puta, moze da se dobije rezultat priblizan polovini. Ja zamislih taj nesrecni sendvic sa buterom (mozda cak i s kavijarom) kako izgleda posto je hiljadu puta padao na pod i upitah da li odista postoje ljudi koji se time bave. On poce da mi objasnjava da se u tu svrhu koristi ne sendvic vec novcic, kao u igri ‘kruna-pismo’, sve vise zalazeci u detalje, tako da sam uskoro sasvim prestao da ga slusam i sedeo gledajuci natmureno nebo, misleci o tome da ce prema svemu padati kisa. Iz te prve lekcije iz teorije verovatnoce ja sam zapamtio o jedan termin — matematicko iscekivanje.
Neznanac je taj termin cesto upotrebljavao, a ja sam svaki put zamisljao ogromnu prostoriju, kao cekaonicu, sa podom u plocicama, u kojoj sede ljudi sa tasnama i bacaju s vremena na vreme u vazduh novcice i sendvice i nesto iscekuju. I sada to cesto vidim u snu. Ali tada me neznanac osamuti zvonkim izrazom granicna teorema Muavra-Laplasa i rece da sve to nema nikakve veze sa stvari o kojoj je hteo da mi prica.
„Ja, znate, uopste nisam hteo da vam pricam o tome“, rece glasom koji vise nije bio onako ziv kao malocas.
„Izvinite, vi ste sigurno matematicar?“ upitah ga. „Ne“, odgovori on natmureno.
„Kakav sam ja matematicar? Ja sam fluktuacija.“
Iz uctivosti ocutah.
„Da, ja vam, cini mi se, jos nisam ispricao svoj dozivljaj“, seti se on.
„Vi ste govorili o sendvicima“, rekoh.
„Znate, to je prvi primetio moj stric“, nastavi on. „Ja sam, znate, bio veoma rasejan i cesto sam ispustao iz ruku sendvice. I sendvici su mi uvek padali na zemlju okrenuti buterom nagore.“
„Pa, to je dobro“, rekoh.
On tuzno uzdahnu.
„To je dobro kad se to desava ponekad… A kad se to desava stalno! Da li me shvatate — stalno!“
Nista nisam shvatao, i to sam mu i rekao.
„Moj stric je nesto znao matematiku i bavio se teorijom verovatnoce. On mi posavetova da bacim novcic. Bacali smo ga zajedno. Ja cak odmah nisam ni shvatio da sam propao covek, ali moj stric to odmah shvati. Tako mi je tada i rekao: ‘Ti si propao covek!’„
Ja i dalje nisam nista shvatao.
„Prvi put sam bacio novcic sto puta; stric isto tako sto puta. Kod njega je grb ispao pedeset i tri puta, a kod mene — devedeset i osam. Stricu su se, znate li, oci popele na celo. Meni takode. Posle sam bacio novcic jos dve stotine puta i, zamislite samo, kruna mi se pojavila sto devedeset i sest puta. Vec tada je trebalo da shvatim cime se takve stvari zavrsavaju. Morao sam vec tada da shvatim da ce jednom nastupiti i danasnje vece!“ Pri tom duboko uzdahnu.“ Ali tada sam, znate, bio suvise mlad, mladi od vas. Meni je izgledalo zabavno sto znam da sam
