epicentar svih cuda sveta. Ne mogu da nadem drugi izraz.“
Malo se smirio i poceo da mi prica sve po redu, stalno puseci i kasljucajuci.
Ispricao mi je sve, opisujuci detalje i naucno ih obrazlazuci. Zaprepastio me je, ako ne dubinom, onda raznostranoscu svojih znanja. Upotrebljavao je termine iz fizike, matematike, termodinamike, kineticke teorije gasova, tako da sam se kasnije, kad sam odrastao, cudio odakle mi je ovaj ili onaj termin poznat. Cesto se upustao u filozofska razmisljanja, a ponekad mi se cinilo da uopste nije samokritican. Na primer, cesto je sebe nazivao ‘fenomenom’, ‘cudom prirode’ ili
‘gigantskom fluktuacijom’. Tada sam shvatio da to nije profesija. On mi je rekao da cuda nema vec da se desavaju samo malo verovatni dogadaji.
U prirodi, poucno mi je objasnjavao, najverovatniji dogadaji se desavaju najsesce, a najneverovatniji — mnogo rede.
Pri tome je mislio na zakon nestajanja entropije, ali je to meni tada zvucalo sasvim drugacije. Zatim je pokusao da mi objasni pojmove najverovatnijeg stanja i fluktuacije. Moju uobrazilju je potresao poznati primer sa vazduhom koji se sakupio u polovini jedne sobe.
‘U tom slucaju’, govorio je on, ‘svi koji bi sedeli u drugoj polovini sobe ugusili bi se, a ostali bi to smatrali za pravo cudo. A to nije nikakvo cudo vec potpuno realna, ali neobicno malo verovatna cinjenica. To bi bila gigantska fluktuacija — nistavno moguce odstupanje od najverovatnijeg stanja stvari.’
Po njegovim recima, i on je bio takvo odstupanje od najverovatnijeg stanja.
Njega su okruzivala cuda. Videti, na primer, dvadesetostruku dugu posle kise za njega je bila sitnica — on je video sest ili sedam puta.
‘Potuci cu bilo kog sinopticara-amatera’, hvalisao se. Video sam, tako, polarnu svetlost u Alma-Ati, brokenske vizije na Kavkazu, a dvadeset puta sam posmatrao poznati zeleni zrak, takozvani ‘mac gladi’, kako ga, inace, nazivaju. Ja sam doputovao u Batumi, a pocinjala je susa. Medutim, kad sam posao po pustinji Gobi, tri puta me je uhvatila prava tropska kisa.
Za vreme skolovanja u skoli i institutu on je polozio mnostvo ispita i uvek je izvlacio cedulju sa pitanjem broj pet. Jednom je polagao neki specijalni ispit, i tacno se znalo da ce biti samo cetiri listica, prema broju onih koji su polagali, a on je ipak izvukao cedulju broj pet, jer je jedan sat pre pocetka ispita ispitivac odlucio da doda jos jedan listic. Sendvici su nastavljali da mu padaju buterom okrenutim nagore. (‘Na to sam, prema svemu, osuden do kraja zivota’, rekao je. ‘To ce me uvek podsecati na to da nisam obican covek vec gigantska fluktuacija.’) Dva puta je prisustvovao stvaranju velikih vazdusnih sociva (‘to su makroskopske fluktuacije gustine vazduha’ — nerazumljivo mi je objasnio) i oba puta su ta sociva palila sibicu u njegovim rukama.
Sva cuda s kojima se sukobljavao delio je na tri grupe: na prijatna, neprijatna i neutralna. Sendvice sa buterom okrenutim nagore je svrstavao u prvu grupu.
Stalnu kijavicu, koja je redovno i nezavisno od vremena otpocinjala i zavrsavala se svakog prvog u mesecu svrstavao je u drugu grupu. U trecu grupu je svrstavao razne prirodne pojave koje su se desavale u njegovom prisustvu. Jednom se u njegovom prisustvu desilo narusavanje drugog zakona termodmamike: voda u posudi sa cvecem je iznenada pocela da prima toplotu od okolnog vazduha i pocela da kipi, a u sobi je napadalo inje. (‘Posle toga, znate li, uvek, kao sumanut, pre nego sto cu da pijem vodu, ja je obavezno pipnem prstom.’) U njegov sator (on je cesto putovao) cesto su uletale loptaste munje i satima su ostajale u njemu. Na kraju se na to navikao i koristio je loptaste munje kao lampe: citao je pri njihovoj svetlosti.
„Da li znate sta je to meteorit?“ upitao me iznenada. Mladost je sklona da pravi glupe sale i ja sam odgovorio da su meteoriti zvezde koje padaju i koje nemaju nista zajednicko sa zvezdama koje ne padaju.
„Meteoriti ponekad padaju i u kuce“, rekao je zamisljeno. „Ali to se desava veoma retko. I registrovan je samo jedan, znate, samo jedan slucaj, kad je meteorit pogodio coveka. Jedini, znate li, takav slucaj…“
„No, pa sta onda?“ upitao sam ga.
Nagao se prema meni i prosaptao: „Taj covek sam — ja!“
„Vi se salite!“ rekao sam zadrhtavsi.
„Ne“, tuzno je rekao. Ispostavilo se da se to desilo na Uralu. Isao je pesice, kroz planine, i zaustavio se za trenutak da bi zavezao pertlu na gojzerici.
Zacuo se zvizduk i osetio je udarac u zadnji deo tela i bol od opekotine.
„Na pantalonama se nalazila ovakva rupa“, pricao je. „Krv je tekla, znate li, ali ne bas jako. Steta sto je sada mrak, pokazao bih vam oziljak.“
Na tom mestu sakupio je nekoliko sumnjivih kamencica i cuvao ih u svom stolu — mozda je jedan od njih i bio meteorit.
Sa njim su se desavale i stvari koje nikako nisu mogle da se objasne s naucne tacke gledista. Barem ne sa tadasnjeg nivoa nauke. Tako je jednom neocekivano i za samoga sebe postao izvor jakog magnetnog polja. To se izrazavalo u tome sto su svi predmeti od feromagnetita koji su se nalazili u sobi najednom poleteli k njemu. Celicno pero mu se zabilo u obraz, nesto ga je bolno udarilo po glavi i ledima. Poceo je da se stiti rukama, drhteci od uzasa, od nogu do glave oblepljen viljuskama, kasikama, makazama, i najednam se sve zavrsilo. Pojava nije trajala vise od deset sekundi i on uopste nije znao kako da je objasni.
Drugi put, kad je dobio pismo od prijatelja, vec posle prvog reda, na svoje najvece zaprepascenje, konstatovao je da je isto takvo pismo dobio vec jednom pre nekoliko godina. Setio se cak da je na suprotnoj strani pored potpisa stajala ogromna krmaca. Kad je pismo obrnuo, odista je ugledao ogromnu krmacu.
„Sve se to vise nije ponavljalo“, tuzno je rekao. „Ja sam te primere smatrao za najlepse u svojoj kolekciji. Ali, znate, tako sam smatrao samo do danasnje veceri.“
Cesto je seckao svoj govor, da bi izjavio: „Sve je to, znate, bilo jako lepo, ali danas… To je vec suvise, uveravam vas.“
„A zar vam se ne cini“, upitao sam ga, „da ste vi interesantan slucaj za nauku?“
„Mislio sam o tome“, rekao je. „Pisao sam. Predlagao sam. Niko mi ne veruje. Cak mi ni rodaci ne veruju. Samo je moj stric verovao, ali on je sada mrtav. Svi me smatraju za originalnog coveka i neumornog saljivdziju. Ja prosto ne mogu ni da zamislim sta ce misliti posle danasnjeg dogadaja.“ Uzdahnuo je i bacio opusak.
„Da, to je mozda i najbolje, sto mi ne veruju. Pretpostavimo da mi neko poveruje. Stvorili bi komisiju, koja bi svuda putovala za mnom i cekala cuda. A ja sam covek prirodno nedrustven, a uza sve to od svega ovoga karakter mi se sasvim pokvario. Ponekad ne spavam nocu — bojim se…“
Sto se tice komisije, tu sam se u potpunosti slagao s njim. Jer, odista, on i nije mogao da izaziva cuda po svojoj zelji. On je bio samo zariste, epicentar cuda, tacka prostranstva, kako je govorio, na kojoj su se desavali malo verovatni dogadaji. Bez komisije i posmatranja nista ne bi moglo da se utvrdi.
„Pisao sam jednom poznatom naucniku“, nastavio je. „Uglavnom o meteoritu i o vodi u vazi. Ali on je sve to primio kao salu. Odgovorio mi je da je meteorit pao na japanskog sofera, a ne na mene. I savetovao mi da se obratim lekaru.
Zainteresovao me je taj sofer. Pomislio sam da je mozda i on gigantska fluktuacija — vi i sami shvatate — to je moguce. Ali ispostavilo se da je on umro pre vise godina. Da, znate…“Zamislio se. „A lekaru sam ipak otisao.
Ispostavilo se da sa tacke gledista medicine nista posebno ne predstavljam. Ali lekar je kod mene konstatovao izvesno rastrojstvo nervnog sistema i poslao me ovamo na oporavak. I ja sam doputovao. Odakle sam mogao da znam sta ce se ovde desiti?“
Najednom me je uhvatio za rame i prosaptao:
„Pre jedan sat odletela je moja poznanica.“
Nisam ga shvatio.
„Mi smo setali tamo, gore, u parku. Na kraju krajeva ja sam ipak covek i imao sam najozbiljnije namere. Upoznali smo se u restoranu, otisli smo da se prosetamo u parku, i ona je odletela.“
„Kuda?“ povikah.
„Ne znam. Isli smo, a ona najednom viknu, jauknu, odvoji se od zemlje i polete u vazduh. Nisam mogao ni da se osvestim, samo sam je uhvatio za nogu. I evo…“
Gurnuo mi je u ruku neki tvrdi predmet. To je bila sandala, obicna svetla zenska sandala.“Vi shvatate, to nije bas sasvim nemoguce“, mrmljao je fenomen.
„Haoticno kretanje molekula tela, braunovsko kretanje delica zivog koloida je postalo usmereno, nesto je
