izvini.“
„Jesi li ga naterao?“ brzo upita Zilin.
Jura se malo kolebao, a onda odgovori:
„Izvinio se. Kasnije.“
Jurkovski ljutito upita:
„Do davola, kakve to veze ima, Ivane?“
„Izvinite, Vladimire Sergejevicu“, mirno rece Ivan.
Jurkovski se ponovo okrete Juri.
„Svejedno, to je tuca“, rece. „Tako to barem izgleda. Slusajte, kadete, ja verujem da ste to uradili iz najboljih pobuda, ali — moracete da se izvinite.“
„Kome?“ odmah upita Jura.
„Pre svega, Svirskom.“
„I jos?“
„A onda i direktoru opservatorije.“
„Ne!“ rece Jura.
„Moracete!“
„Necu.“
„Sta to znaci — necu?! Vi ste zapoceli tucu na njegovoj opservatoriji. To je odvratno. I vi jos odbijate da se izvinite?“
„Podlacu se necu izvinjavati“, mirnim glasom odgovori Jura.
„Cuti, stazisto!“ zaurla Bikov.
Nastade tisina. Mihailo Antonovic je tuzno uzdisao i odmahivao glavom. Jurkovski je i dalje zabezeknuto gledao Juru.
Zilin se najednom odvoji od zida, pride Juri i stavi mu ruku na rame.
„Izvinite, Aleksej Petrovicu“, rece. „Meni se cini da Borodinu treba pruziti mogucnost da isprica sve po redu.“
„A ko mu brani?“ ljutito rece Bikov. Videlo se da je nezadovoljan svim sto se desavalo oko njega.
„Pricaj, Jura“, rece Zilin.
„Sta da pricam?“ tiho zapoce Jura. A onda najednom poce da vice: „To treba videti! I cuti! Te budale treba odmah najuriti odavde! Vi govorite opservatorija, opservatorija! A to je jazbina! Ovde ljudi placu, da li me shvatate? Placu!“
„Mirnije, kadete“, rece Jurkovski.
„Ne mogu mirno! Vi govorite — izvinite se. Necu da se izvinjavam inkvizitoru!
Svinji, koja huska te budale jednu protiv druge i protiv devojke! Gde su vam oci, generalni inspektore? Celu tu jazbinu treba odmah vratiti na Zemlju, jer ce, inace, poceti da idu cetvoronoske, pocece da ujedaju!“
„Smiri se i ispricaj sve po redu!“ rece Zilin.
I Jura isprica. Kako se upoznao sa Zinom Satrovom, kako je ona plakala, kako je shvatio da mora odmah da se umesa i kako je poceo od Svirskog, koji je do te mere ostao bez pameti da je poceo da veruje svim gadostima o devojci koju je voleo. Kako je naterao Averina i Svirskog da ‘otvoreno porazgovaraju’ i kako se ispostavilo da Svirski nikad nije rekao o Averinu da je netalentovan i ulizica i da Averin cak nije ni podozrevao da su Svirskog, navodno, vise puta nocu izvodili iz Zinine sobe. Kako su kontroloru Dicu oduzeli gitaru i saznali da on nikada nije sirio glasine o Bazanovu i Tanji Olenjinoj… I kako se odmah ispostavilo da je sve to Kravecovo maslo i da Sersenj ne moze za sve to da ne zna, jer on u stvari i jeste najveci gad…
„Momci su me poslali vama, Vladimire Sergejevicu, da vi nesto preduzmete. I bolje ce biti da vi nesto uradite, jer ce inace oni sami… Oni su vec spremni.“
Jurkovski je sedeo u fotelji za stolom i lice mu je bilo tako staro i jadno da se Jura zaustavi i pogleda prema Zilinu. Ali Zilin mu opet jedva primetno samo klimnu glavom.
„Za ove reci takode cete odgovarati“, procedi Sersenj.
„Umukni!“ povika mali, crnoputi Averin, koji je sedeo pored Jure. „Ne prekidaj me! Drugovi, kako to on sme da nam svaki cas upada u rec?“
Jurkovski saceka da se galama utisa i nastavi:
„Sve je do te mere odvratno da sam ja takvu mogucnost iskljucivao. Bilo je potrebno da se umesa jedan sasvim stran covek, decak, da bi… Da. Odvratno.
Nisam to ocekivao od vas, mladih. Kako je to jednostavno — vratiti vas u prvobitno stanje, postaviti vas na cetiri noge — tri godine, jedan castoljubivi manijak i jedan provincijski intrigant. I vi ste se povinovali, postali ste zveri, izgubili ste ljudski lik. Mladi, veseli, posteni momci… Sramota!“
Jurkovski napravi pauzu i baci pogled na astronome. Sve je to uzalud, pomisli.
Njima nije stalo do mene. Oni su sedeli u gomili i s mrznjom posmatrali Sersenja i Kraveca.
„U redu. Novog direktora cu poslati sa Titana. Dva dana mozete da mitingujete i mislite. Vi, bedni i slabi, vama govorim: mislite! A sad mozete da idete.“
Svi ustadose i oborenih glava izadose iz kabineta. Sersenj takode ustade i klateci se u magnetnim cipelama pride Jurkovskom.
„To je samovolja“, prosikta. „Vi remetite rad opservatorije.“
Jurkovski se sa gadljivim izrazom lica odmace od njega.
„Slusajte, Sersenj“, rece. „Na vasem mestu, ja bih se ubio.“
PRSTEN-1: BALADA O JEDNONOGOM DOSLJAKU
„Znas“, rece Bikov, gledajuci Jurkovskog preko naocara i preko Fizike metala,
„Sersenj smatra da je nepravedno uvreden. Ipak je to najbolja opservatorija, i tako dalje…“
„Sersenj me ne interesuje“, rece Jurkovski. Zatvorio je tasnu i protegao se.
„Mene interesuje kako su ti momci mogli da dozvole da dode do necega takvog… A Sersenj — to je prasina, sitnica…“
Bikov je nekoliko trenutaka razmisljao.
„I kako je po tvome doslo do svega toga?“ upita.
„Imam jednu teoriju… Ili, tacnije, hipotezu. Ja pretpostavljam da je kod njih nestao u proslosti neophodan imunitet prema socijalno stetnim pojavama. A u isto vreme, jos nisu nestali ni njihovi sopstveni antidrustveni zaceci.“
„Jednostavnije“, rece Bikov.
„Molim. Uzmimo tebe. Sta bi ti uradio kad bi ti dosao neki spletkar i rekao da… hm-hm… recimo, Mihailo Krutikov krade i prodaje hranu sa broda? Ti si u svom zivotu video mnogo spletkara, znas koliko vrede, i ti bi mu rekao… hm-hm… da se gubi. Sad uzmimo naseg kadeta. Sta bi on rekao kad bi mu neko dosanuo… hm-hm… no, recimo, to isto? On bi sve to primio zdravo za gotovo i odmah bi pojurio Mihailu da se objasnjava. A kada bi shvatio da su sve to izmisljotine, vratio bi se i… hm-hm… pretukao bi to nistavilo.“
„Aha“, sa zadovoljstvom se slozi Bikov.
„Tako. A nasi prijatelji na Dioni — nisu ni kao ti, a ni kao nas kadet. Oni prihvataju takvu gadost za cistu monetu, a neistrosene rezerve laznog ponosa im ne daju da podu da sve razjasne.“
„Pa sta“, rece Bikov. „Mozda je i tako.“
Ude Jura. On cucnu pred otvorenim ormanom sa knjigama i poce da trazi nesto za citanje. Dogadaji na Dioni su ga sasvim izbacili iz koloseka i on nikako nije mogao da dode sebi. Oprostaj od Zine Satrove bio je cutljiv i dirljiv. Zina takode nije uspela da se sasvim povrati. Istina, ona se vec smeskala. Jura je zeleo da ostane na Dioni sve donde dok Zina ne pocne da se smeje. On je bio uveren da bi umeo da je razveseli i u izvesnoj meri pomogne joj da zaboravi na dane strahovlade Sersenja. Zalio je sto ne moze da ostane na Dioni. Zato je u hodniku uhvatio Svirskog i zatrazio od njega da prema Zini svi budu sto je moguce pazljiviji. Svirski ga je pogledao i odgovorio neodredeno: „Razbicemo mu njusku!“
„Hm… Aleksej“, rece Jurkovski. „Ja nikome necu smetati u komandnom odeljenju?“
„Ti si generalni inspektor“, rece Bikov. „Kome ti mozes da smetas?“
