samo sitnica — da prestanete da zelite da budete gospodin.“
Jura je pojeo corbu i ugledao iznenadenje. Na dnu tanjira je bio natpis: OVO JELO JE PRIPREMILA ELEKTRONSKA KUHINJSKA MASINA ORFEJ FIRME KIBERNETIKS LIMITED.
Jura odmace tanjir od sebe i izjavi:
„A po mome misljenju, uzasno je dosadno ceo zivot provestl za sankom.“
Barman popravi na zidu ram s natpisom na engleskom jeziku: NOSENJE VATRENOG ORUZJA U MIRZA- CARLEU SE KAZNJAVA SMRCU, i rece:
„Sta to znaci ‘dosadno’? Sta je to veseo, a sta dosadan posao? Posao je posao, rad je rad.“
„Rad mora da bude interesantan“, rece Jura.
Barman sleze ramenima.
„Zasto?“
„Kako zasto?“ rece Jura zacudeno. „Ako rad nije interesantan, onda treba… treba… Pa kome je potrebno da posao bude neiteresantan? Kakva korist od tebe ako te ne interesuje posao koji radis?“
„Tako mu, starcu, i treba“, rece Ivan.
Barman tesko ustade sa svog mesta i izjavi:
„To nije posteno. Ti vrbujes sebi saveznike, Ivane, a ja sam sam.“
„I vi ste takode dvojica“, rece Ivan. Prstom je pokazivao na coveka koji je spavao u uglu.
Barman ga pogleda, odmahnu glavom i skupivsi prljavo posude, ode za sank.
„Kakav orah, a?“ rece Ivan poluglasno. „Kako se bori za cast lokala, a? Trebalo bi s njim da zapocnes raspravu. Ni u cemu vi jedan drugoga ne biste razumeli. Ja se stalno trudim da nadem sa njim zajednicki jezik. Sve u svemu — divan je to cika.“
Jura zatrese glavom.
„Ne“, rece on. „Nije on nikakav divan cika. Samozadovoljan je i glup. I zao mi ga je. Pa, zasto zivi covek? Da celog zivota crnci samo zato da bi zaradio izvesnu sumu novca? Zaradice i vratice se kuci. A onda?“
„Dzojse!“ uzviknu Ivan. „Imamo jedno pitanje za vas!“
„Idem!“ povika barman.
Pojavio se iza sanka i postavio pred Juru tanjir sa sniclom i flasicu soka od grozda.
„Na racun lokala“, rece pokazujuci na flasicu i sede.
Jura rece:
„Hvala, a zasto?“
„Slusajte, Dzojse“, rece Ivan. „Evo, ovaj ruski momcic pita sta cete raditi kad se obogatite?“
Izvesno vreme Dzojs je zaprepasceno gledao Juru. „Dobro“, rece. „Ja znam kakav odgovor ceka momak. Zbog toga cu postaviti pitanje ja. Momak ce odrasti i postace muskarac. Celog zivota ce da radi… kako ono rekoste… na svom interesantnom poslu. No, na kraju ce ostareti i vise nece moci da radi. Sta ce onda da radi, cime ce da se bavi ovaj momcic ovde?“
Ivan se zavali na naslon stolice i sa zadovoljstvom pogleda barmana. Na njegovom licu kao da je bilo napisano: „Kakav orah, a?“ Jura oseti da su mu usi pocrvenele. Spusti viljusku i izgubljeno rece:
„Ja… ne znam, nekako o tome nisam mislio…“
On zacuta.
Barman ga je ozbiljno i nekako tuzno posmatrao. Lagano su prolazile duge sekunde. Jura na kraju ocajno progovori: „Potrudicu se da umrem pre nego sto vise ne budem mogao da radim…“ Obrve barmana se izvise, podigose se na celo, i on preplaseno pogleda u Ivana. Potpuno zbunjen, Jura izjavi: „I uopste, ja smatram da je najvaznije u zivotu za coveka — da lepo umre!“
Barman cutke ustade, lupi dlanom Juru po ramenu i ode za sank. Ivan rece:
„No, bratac, hvala ti. Hvala na takvoj pomoci. Ovako ces mi unistiti sav moj ideoloski rad.“
„Zasto?“ promrmlja Jura. „Starost… Ne raditi… covek mora celog zivota da se bori! Zar nije tako?“
„Sve je to tako“, rece barman. „Eto, na primer, ja, celog zivota moram da se borim sa porezom.“
„Ah, ne mislim ja na to“, rece Jura odmahnuvsi rukom i zabode nos u tanjir.
Ivan popi onaj sok od grozda na racun lokala i lagano rece:
„Uzgred budi receno, Dzojse: jedan interesantan detalj. Iako moj saveznik zbog svoje mladosti nije rekao nista pametno, obratite paznju, on vise voli da umre nego da zivi vasom staroscu. Njemu, jednostavno, nikad nije dolazila u glavu misao sta ce da radi kad ostari. A vi, Dzojse, o tome mislite celog zivota. I ceo zivot se pripremate za starost. Tako je to, stari moj Dzojse.“
Barman zamisljeno pocesa svoju celu.
„Da…“ rece.
„U tome i jeste razlika, „rece Ivan. „I, ukoliko se ne varam, razlika nije u vasu korist. Zar ne znate da onaj ko cuva bele pare za crne dane nikad ne dozivi bele.“
Barman se zamislio, ponovo se pocesao po celi i, ne rekavsi ni jedne reci, nestao kroz vrata koja su se videla iza sanka.
„No“, rekao je Ivan s uzivanjem. „Danas sam ga ujeo. Uzgred budi receno, odakle si ti, divno dete?“
„Iz Vjazme“, tuzno odgovori Jura. On je tesko prezivljavao svoju zivotnu nezgodu.
„A sta ces ovde?“
„Moram na Reju.“ Pogleda u Ivana i objasni. „Reja, to je jedan od saputnika Saturna.“
„Ah, tako“, rece Ivan. „Interesantno. I sta ces na toj Reji?“
„Tamo se dizu neki objekti. A ja sam — vakuum-varilac. Bilo nas je jedanaestoro, i ja sam zaostao od grupe, jer… Jednom recju, zbog porodicnih stvari. Sad ne znam kako tamo da stignem. U sest cu otici nacelniku raketodroma.“
„Majkovu?“
„Ne“, rece Jura. „To jest, ne znam kako se zove. Uglavnom, nacelniku raketodroma.“
Ivan ga je s interesovanjem posmatrao.
„Kako se zoves?“
„Jura… Jurije Borodin.“
„Znas sta, Borodine“, rece Ivan i tuzno zaklima glavom. „Bojim se da ces umreti od cekanja. Stvar je u tome sto je nacelnik raketodroma drug Majkov, a to znam sasvim tacno, odleteo u Moskvu…“ pogledao je na sat, „tacno pre dvanaest minuta.“
To je bio strasan udarac. Jura poniknu.
„Kako to…“ promrmlja. „A meni su rekli…“
„No-no“, rece Ivan. „Ne treba ocajavati. Starost jos nije stigla. Svaki nacelnik, kad odlazi u Moskvu, ostavlja svog zamenika.“
„Istina!“ rece Jura i odmah zivnu. „Vi me izvinite: ja moram odmah da idem da telefoniram.“
„Idi, telefoniraj!“ rece Ivan. „Telefon se nalazi iza ugla.“
Jura skoci i potrca ka telefonu.
Kad se Jura vratio, Ivan je stajao na stazi pred ulazom u kafe.
„No?“ upita ga.
„Nemam srece“, ogorceno rece Jura. „Nacelnik je odista otputovao, a njegov zamenik moze da me primi tek sutra uvece.“
„Uvece?“ ponovi Ivan.
„Da, i to posle sedam sati.“
Ivan se zamisljeno zagleda nekud iznad krosanja drveca.
„Uvece“, ponovi jos jednom. „Da, to je kasno.“
„Ipak cu morati da odsednem u hotelu“, rece Jura uzdahnuvsi. „Idem da vidim imaju li sobu za mene.“
Stazom se priblizavao, brzo prebirajuci debelim, kratkim nogama, debeljko u odelu sasivenom po poslednjoj modi. Na glavi je imao tropski slem od plute. Lice mu je bilo nateklo, s oteklim kapcima. Pod levim okom mu se videla velika modrica. Na desetak metara od Ivana, covek je smakao sa glave svoj slem i, jako se sagnuvsi, gotovo se preklopivsi, bukvalno uskocio u kafe. Ivan mu se ljubazno pokloni.
„Sta je sa njim?“ zacudeno upita Jura.
„Idemo, idemo“, rece Ivan. „Idemo u istom pravcu.“
